Стражилово

1264

»Мени се чини, да ви у овом друштву нећете наићи на лице, које би вам било непознато, јер ви сте већ више од две године овде.« Радивојев поглед на мах пређе летимице преко тог веселог света, што се ту по салону комешао. »Погодили сте, али само са малим изузетком, са малим, велим, јер ону малу плавушу, што се сад диже од гласовира, данас видим први пут.« »Та јели могуће?« »Као што рекох.« »То је кћи Стајића, бележника из Д. а гошћа је моје иријатељице Зорићке. 0, то је врло мило девојче. Име јој је Леносава. Је л' те, да јој то име сасвим доликује?« »У најпотпунијем смислу.« »Па приђимо њој, да вас прикажем. Ја сам уверена, да ћете се с н>оме пријатно забављати.« И за неколико тренутака Радивој и Лепосава се увелико разговарали. »И ви, госпођице, доиста мислите, да се без игре не може у друштву пријатно провести?« говорио је Радивој између осталога. »Нећу баш тако далеко да идем, да тврдим, да се не може пријатно провести, али да је, кадгод је веће другатво, пријатније и за госте и за домаћицу, кад се игра, то стоји.« »Хоћете тиме можда да кажете, да се на тај начин гостима најлакше прекрати време, а домаћица се ослободи муке, да размишља, шта ће са гостима, кад прође ово или оно забављање?« »Искрено да признам, тако је.« «Признајете ли ви све тако искрено?« задиркивао је Радивој. »Доникле,« одговори му она смешећи се. »А, то већ не ваља. Права искреност не иде доникле, она мора бити свугде, у свакој прилици.« »Та ви, господине, бапг као да сте наумили да ме кушате. Па изволите само питати, вама ћу на свако питање радо одговорити, и то истину.« »Доиста? Мене то ваше поверење толико изненађује, да готово не умем да га растумачим,« рече Радивој и погледа на њу изненађено. »Па то је сасвим проста ствар«, одговори она детињасто, »пре свега ја у опгате немам никаквих тајни, а све кад бих и имала, ви ме о њима не би могли ништа иитати; та нас

смо се двоје сад тек први пут видили. Увиђате ли дакле, да ја од вас не треба да стрепим?« »Немојте се баш тако куражити,« упаде ј°ј У Р еч Радивој, који је од ње нешто друго очекивао, »можда би мени, —■ само кад бих хтео — испало за руком, да вас са нечим изненадим.« Њене велике нлаве очи стадогае за часак на Радивоју и њему се учини, као да она на мах нрестаде дисати. »Да, да, лепа моја госпођице, има међу нама људима мађијских погађача,« гаану јој на ухо, али кад виде, да она лако задрхта, бегпе му је готово жао, с тога дода сасвим благим тоном : »али има међу тим иогађачима и таквих, који никоме нису опасни.« »Какви погађачи?« рече она усиљеним смегаењем, а глас јој мало задрхта. »У те погађаче верујем ја бага толико, колико и ви сами. Махнимо се тога, али, али«, дода нагло, онако сасвим детињски: »јел' те да ви нигата не знате ? « Радивоју се готово ражалило на те њене речи, које су очевидно из неког страха поникле, с тога је узе за руку, погледа јој новерљиво у очи, па рече благим гласом. »Умирите се, драга госпођице, све је била само шала, ја доиста нигата не знам.« Преко њеног умиљатог лика пређе нека ведрина, а очи јој добигае потпуно миран израз; изгледала је као да јој је дугаи негато одлануло. Али мора да је осетила, да је у тај мах облила румен, јер се сагла и почела хотимице расплетати једну од својих злаћаноплавих витица. »Ви сад без сумње мислите о томе, како сам ја безгранично детињаста«, рече стидљиво, не дижући главе, »знам ја то и сама. То је једна од мојих главнијих мана. И видите, ја бих хтела, да сам друкчија, алисвеје бадава, не, то не иде, не иде. Кадгод наиђе. такав случај, ја се редовно кајем и увек предузмем себи, да ми то буде последње, али на жалост, много је било досад таквих »последњих« случајева.« »0, немате право, птто тако говорите. Дао би бог, да увек такви останете. И нехотице ми је, видите, нао у овај мах на ум сврпгетак једне Хајнеове песме, а тај гласи: Мћ' 18^, ак оћ 1сћ сИе Нап<1е АиГк Наир!; сћг 1е§еп воШ', Ве1;епс1, <1а88 СгоМ сИсћ егћаће 8о гет ип(1 зсћоп ипс1 ћо1с1!