Стражилово
1265
СТРАЖИЛОВО
1266
То сам, видите, мислио у овај пар, а иисам вас осуђивао.« »А, и ви радо наводите Хајнеа, и мени је видите, после нагаих песника оп најмшгији.« »То је лепо, што тако говорите; сваком своје треба да је најмилије. А који су вам од наших иесника познати?« »0, готово сви, а Змаја, Бранка и Лазу Костића знам готово на памет,« рече она одушевљено. »Немојте се томе чудити,« дода, пошто је приметила, да је Радивој зачуђено гледа, »ко има такву матер као гато је моја, неће заборавити на своје, па ма колико проводио у туђини. Али реците ми истииу, ето ја вам дајем неограничена права на то, јел' те да сам детињаста?« »Дајете ми права, да кажем истину ? Добро, ја ћу тим иравом да се користим, и ево вам кажем, да бих пожелио сестру, која би била слична вама.« »0, само то немојте желити.« »Због чега?« »Јер би се тој вашој сестри ненрестано говорило: докле ћеш бити тако детињаста ? Па то би јој додијало, особито онда, ако не би била кадра, да ту ману на себи угуши.» »Око тог посла немојте полагати труда ни колико црно испод нокта, и верујте ми, нећете се иикад кајати. Али збиља, ја сам вас задржао од игре. У разговору време брзо пролази.« »Хоћете ли ви да нграте?« »Ја? Боже сачувај. Ја врло ретко играм.« »Е, онда ћемо обоје остати овде где смо. Ни ја нећу данас да играм.« »А, то би била штета. Видите, како нас играчи погледају. Без сумње мисле, да сам вас ја за ову четворку изабрао. Па не могу да дочекају, да се дигнемо. Како би било, да им прокрчим пут, т. ј. да им се уклоним.« И он се диже да пође. »Не. Немојте, молим вас, ја баш нећу данас да играм. Хтела бих с вама данас о нечем да говорим.« »Ако ми дозволите, да опет крај вас седнем, учинићете ми тим велику радост.« И док се како играчи, којима је она делила кошаре, тако и остали гости чудили. што она, која је била тако страсна играчица, не игра, дотле се н,их двоје и даље забављали. »Хтели сте, да ме нешто питате,« поче опет Радивој.
»Да. Та питала бих вас до сутра, па ми се чини, да мојим питањима не би било краја.« »Па изволите почети,« прихвати Радивој, коме је ово ћеретање годило, јер га је мало разведрило, па му се чинило као да је за време, док је са тим малим девојчетом говорио, заборавио на своје јаде; с тога настави: »мени ће бити врло мило, ако вам узмогу ма у чему бити на услузи.« »Пре свега морам вам рећи, да се сама чудим, јпто могу већ сад у првом тренутку нашег познанства да говорим с вама овако искрено. Ја не знам ни сама зашто, то је одиста врло чудновато, али ја према вама имам толико поверења, и чини ми се, да бих вам смела рећи све, па и оно што још ником нисам казала.« Радивоја је та девојчица све већма занимала. Није скинуо ока с ње. »Изволите само слободно рећи, шта сте наумили. За мене је то ваше поверење велика част, и ја се надам, да, ја вам дајем своју поштену реч, да се нећете никад покајати, што сте ми се поверили,« рече он некако свечано. »Ја сам о томе уверена.« »Хвала вам. Па молим, ја ћу слушати. Ви видите, да сам ја старији од вас, па већ из узрока тога, што ћу вас ја може бити моћи у чему посаветовати, пе треба ништа да ирећутите.« И Радивој је доиста није гонио тек само из просте радозналости, да му се иовери, њему као да се слутило, да ће јој он бити од користи. Таман му је хтела нешто рећи о ствари, о којој су започели разговор, али се брзо трже, подиже се, па онда рече готово молећи: »Мати ми је у овај мах дала знак, да јој приђем, будите тако добри, и причекајте ме, док се не вратим. Не бојте се, нећу дугоостати.« »Јели по вољи, да вас до госпође матере допратим ?« И он јој понуди руку. »Хвала. Олутим, да мати жели самном на с ; амо говорити.« »Како је ваша жеља.« Оп јој се дубоко поклони. И док је она ирелазила преко салона, гледао је он на њу нетренимице. Потом седне а мисао га одведе у лепша минула времена, кад је бројао минуте до онога доба, кадјетребало поћи на оваку забаву. А сад? Сад га је амо довела учтивост и пријатељска дужност. Па како ли му је овде све пусто и празно! Свако смејање, свако весело ћеретање изгледало му