Стражилово

СТРАЖИЛОВО

1268

је да је тек за то ту поникло, да њега иодсећа, да је у томе и он некад уживао. »Та море не дај бабама новода, да о теби кују гатке,« рече Миша, који му је полако пришао иза леђа. »Шта велшп?« упита Радивој расејано. »Та куд си се загледао или замислио ? Сад ћу ја теби послати ону златокосу девојчицу; крај ње, како сам мало пре видио, ниси имао каде да мислиш, куд ти хоћеш, већ камо те она нагони.« »А, шала на страну, то је ваљано девојче, баш ми се допада.« »Доиста? Е то ми је мило. Али само куд оде тако нагло?« »Мати је, вели, одазвала; али рекламије, да ће се брзо вратити, јер смо разговор с тога што је она морала отићи, у пола прекинули.« »Доћи ће опет? Јели могуће? Но та за сво време, откад си ти њој принтао, није заиграла, и велиш, опет ће доћи? Е брајко, каквим ли си је ти мађијским чаролијама задобио за се? Хм, хм! То нешто значи; јер треба да знаш, она је погинула за игром. Њој за љубав је моја пуница и приредила уз вечеру и игранку. Дакле шта велиш, допада ти се, је ли?« »Да, допада ми се, што је тако детињаста, јер то јој ванредно доликује.« »А, детињаста је до крајности. Без сумње се и теби о штогод огрешила, кад си је за тако кратко време проникао.« »Немаш нраво. Огрешила се није ни о шта. У осталом, она, и ако је детињаста, опет зато уме зрело мислити, само је ваља упутити на то. Мени се бар тако чини, а ја се ретко варам.« »Добро, добро Мени је доста, што се она теби допада.« »Ти тек нећеш из тога стварати никакав капитал з-а какве бесмислене закључке?« »Боже сачувај; мени се чини, да ја у свом веку никад нисам учинио никаквих бесмислица,« шалио се Миша. »А мени се, видиш, чини, да си у овај мах са својим закључцима на странпутици.« »Та немој ти сад врдати. Реци ми, јесили ти мени казао, да се теби то девојче допада?« » Јесам.« »Е па? Ако ти се та мала плавуша толико допада, да би могао с њоме делити и добро и зло, ти ми само реци. Ја се с њенима врло добро знам, и држим, да би ме у сваком погледу послушали, а особито у ствари њене удаје.«

»Иди с богом, та то ми није било ни на крај памети.« »А као загато?« »Пре свега, та мала је још дете.« »Удавале се и млађе од ње, па се томе нико није чудио. Је ли то све, што имага да приметига ? « »0 тој би се ствари дало јога врло много говорити.« »Да чујем.« »Та није нужде трошити о томе много речи. Укратко, зар ти мислиш, да се те ствари свршавају тако на брзу руку.« »Па зар ти не знаш, да веле, да су баш такви бракови најсрећнији. И сам сам се оженио, како ти рече, на брзу руку. Па подрж', боже, овако!« »Свугде има изнимака, па то ће бити и код тебе случај. Али најпосле, најглавније, гато ја имам у тој ствари да приметим, то је, гато се ја у опште не мислим женити.« »То ти кажеш сад. У осталом, ја нећу да те гоним. Причекајмо мало, шат *ги се допадне она девојка, о којој сам ти оно ире говорио.« »И ти би, чини ми се, боље иогодио, да се манеш тог заната, који су крстили проводаџисањем. Јер ако будеш свугде наседао, као што ћега код мене — — али гле, ево је где се враћа«, заврши, пошто је опазио, да им Лепосава нрилази, »жао ме је, што морамо сад свршити, али већ наћи ћемо се ми после.« »Разуме се, рече му Мигаа, па онда Лепосави, која је већ стигла њима: »молим вас, разведрите ми овог мог пријана, јер нешто је зле воље. Ја се надам да ће вам то поћи за руком.« >Ви као велите,« одговори му Лепосава смешећисе, »јаумем опако подоста говорити па« »Не, не«, упаде јој Миша у реч, »ја сам уверен, да крај вашег веселог ћеретања не може никоме бити дуго време. А сад дозволите ми, да се удалим,« заврши па оде да опомене жену, да сипа чај. И прве речи, којима је ословио, биле су: »Јеси чула, Софија, мени се чини, да ће се наш Радивој уловити.« »Шта ће онет то да значи,« прихвати она, »ко би још био кадар њега да улови? Јер у колико га ја, — бар по твом казивању знам, чини ми се, да је то немогуће.« »Е, у свету се догађају свакојака чуда.« »Приметио си можда, да се вечерас са киме мало дуже забављао?« »Да.«