Стражилово

1297

СТРАЖИЛОВО

1298

»Па кога се то управо тиче?« »А да кога другог, до тебе. Зар ти мислиш, да има на свету још кога, коме бих за љубав ја то чинила, што ћу чинити теби?« »Хвала ти на томе, али реци ми, молим те, какве си ми то гласе донела.« »Ја мислим, да ћеш бити задовољна, кад ти кажем, да сам дознала из најпоузданијег извора, да тебе Радивој још и сад воли.« Преко Иваниних усана прелети тужан осмејак. »Боже мој«, рече, »како ли је тебе лако о чему убедити!« »Та још и не знаш, у чему је ствар, а већ сумњаш.« »Имам на жалост и сувише основа за то. Зар ниси ономад, кад смо се сањкали, приметила, да су њих двоје били заједно на прозору, и колико се мени чинило, мора да јој је он говорио нешто врло занимљиво, јер га је она ванредно љубазно гледала, а мене моје очи још нису превариле. »То си ти онда уочила, кад смо ми мало застали, да кочијаш нешто на коњима намести.« »Да.« »То се теби, видиш, учинило, јер си гледала па њих љубоморним очима, а може бити да је он Лепосави говорио о сасвим обичним стварима«. »Ти хоћеш само да ме умириш.« »А знаш ли ти, да је баш та девојчида припомогла томе, да ја дознам, да тебе Радивој још воли.« »Лепосава, она да је томе приномогла?« упита Ивана изненађено. »Баш главом она. Слушај само, па суди сама. Ја не знам, да ли је теби познато, да је то врло ваљана, врло духовита, али за њене године и сувише детињаста девојчица. Напросто речено, безазлена је до крајности.« »Па?« »Па јуче, кад си ми ти иоручила, да се не можеш самном сањкати, послала сам ја по Зорићкину Милицу и њу. Али како Милици није било добро, сањкала се самном само та мала безазленка. И за време, док смо се сањкале, наговорила ми је ствари, о којима ћу имати месецима шта да мислим. Између осталога поче најпре говорити о том, како је њена мати наумила, да је уда за неког богатог старца, који би јој ио годинама могао бити отац«. »То је ужасно. А она разуме се да неће.«

»Па то је природно. Особито онда, кад девојка већ има на уму некога, за кога би се хтела удати«. »А је ли ти рекла, ко је тај ?« упита Ивана а очи јој стале на Динићки. »То додуше није.« »Зиала сам, да ће тако бити.« »Шта си знала?« »Па зар ти не погађаш, зашто је она то затајала?« »А, разуме се, да погађам. Зар сам јој ја толико позната, да би ми могла поверити и своје најтајније ствари?« »А како ти је поверила оно, што велиш, да ти је рекла?« , »Што она у опште нема дара за ћутање.« »А како је умела да прећути оно, што је најглавније ?« »По доста зло, ако већ ни то не би умела. Али слушај даље, јер она ми је доиста млого рекла.« »Но ?« »Да јој је Радивој обећао, да ће јој бити на помоћи, да се не само опрости свог несносног младожење, већ да ће у њене матере измолити, да јој дозволи, да се уда за онога, за кога она хоће.« »А то је, то је?« питала је Ивана у крајњем нестрпљењу. »То је један млад човек из К. Но, је ли ти сад јасно?« »Тако?« шану Ивана да се једва чуло. »Да, да. И ја се надам, да више нећеш бити љубоморна на ту девојку; а да то не треба да чиниш, уверићеш се још више, док ти кажем, шта ми је казала за Радивоја.« »Брзо, брзо!« молила је Ивана. »Помислите, рече ми, и господина Радивоја Радића хоће да ожене неком девојком, која се њему не допада. А кад сам ја заиитала, ко му то проводаџише, казала ми је, да је кћи и зет госпође ђурићке.« » Доиста ?« »Тако је. Али слушај даље: но господин Радивој ће се тешко оженити, говорила је даље, он има другу девојку, која је њега истина изневерила, али коју оп још и сад воли. То ми је, видиш, рекла«. »Је ли могуће?« викиу Ивана изненађено, »па зар је могао он све то исповедити том детету ? « »Боже сачувај! Тек можеш претиоставити, да он није тако лакоуман. Не На моје