Стражилово

1299

СТРАЖИЛОВО

1300

питање, откуд она све то зна, рекла ми је искрено, да је прислушкивала на вратих, када се њена мати разговарала са госпођом Софијом, која је била код њих. И, несташко мали, одмах ми се извинила, да је она само зато прислушкивала, што се говорило о Радивоју, кога она врло поштује. Но, шта сад велиш на то?« »Не умем ништа да ти кажем. У мојој се глави мисли тако испрекрштале, да нисам у стању да се разаберем«. »Е, али видиш, ја сам се сасвим разабрала, и знам, шта ћу«. »Да чујем«. »Данас не могу више. Али ти само кажем, уздај се у бога и у мене. Буди сасвим мирна, не брини се ни за што.« »Ни за што велиш«, уздахну Ивана, »а шта да буде са Петровићем, шта ли са мојим оцем ? « »Све ће бити моја брига, ослони се само на мене.« »Бојим се, бојим се. да се ти сувише уз-

даш у промисао божију. Треба да знаш, да ја из свег очевог разговора видим, да је његова велика жеља, да се ја удам за Петровића.« »Али ће га та жеља проћи, чим чује за Петровића оно, што сам чула ја.« »Шта?« »Пст! —- засад нек је доста«, шаиу Динићка некако важно. »Причекај још мало, док та цела ствар боље сазре, на ћеш онда видити, шта може Динићка.« »Па докле да ја чекам? Мени је отац дао тек неколико дана времена, да се промислим.« »Та и мени не треба много времена. Али молим те, зар ти пе мислиш ведрије гледати? Гле, та време је да се кренем«, заврши, опрости се са Иваном, сврну и Мостићу да му каже збогом па оде. Ивана целу ту ноћ није ока свела. Једна мисао гонила је другу. Час се чудила Динићкиним речма, а час опет томе, како је могуће да њу Радивој воли а да јој не дође, и с том мисли је и зора затекла у постељи неиспавану. (Наотавиће се.)

ЦРТИЦЕ УГЉЕНОМ. ОД ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЧА. С ПОЉСКОГ ЛРЕИЕО РАЈКО. (Наставак.)

Иосле тога се расправљале још неке ствари „цивилне природе" и све су махом, ако се нису мање или више тицале генијалнога Золзикјевича, пресуђиване сасвим самостално, на кантару чисте правде, који је био обешен о здрави глупиначки разум. Част и у томе енглеском начелу неинтервенције, којега се, као што је сноменуто, држала „интелигенција", јер усљед тога је слога и једномишљеност ретко, врло ретко помућена била узгредним припоменама о капљи, сушици, куги и т. д. које су изражавали у облику жеља и странке узајмице а и саме судије. Мислим, да то неоцењиво начело неинтервенције заслужује сваку хвалу и ради тога, што су све ствари и тужбе могле бити тако доконане, да и јача и слабија странка уплати свагда извесну, сразмерно доста знатну своту „на канцеларију." То је узгред зајамчивало тако жељену неутралност кнеза и писара у општинским институцијама а поред тога одучавало је људе од пијанчења и подизало морал глупиначке општине на таку висину, о којој су узалуд снивали философи XVIII. века. Ваља напоменути и то, ма да у осталом нисмо накани, да о том изразимо похвално или прикорно мњење, да је го-

сподин Золзикјевич записивао у протокол само половину своте, која је била одређена „на канцелаР И ЈУ", јер је друга половина одређивана на „непредвиђене случајеве", који су могли да задесе писара, кнеза и одборника Гомулу, Напослетку су дошле на ред криминалне парнице, усљед чега је подворнику издан налог, да сужње доведе пред суд. Није потребе да спомињем, да је у општини Глупинцима уведен био најновији и захтевима цивилизације најпогоднији систем целуларнога затвора, т. ј. да се сужњи затварају посепце. Зли језици не могу никад то сумњичити. Још се и данас може свако уверити, да у кнежевском свињцу у Глупинцима има четир преграде. Сужњи седили у њима сваки за се, у друштву са животиљама, о којима „Зоологија за младеж" говори: „Свиња, животиња нечиста, названа тако због своје нечистоће" и т. д., са животињама, које природа није одарила роговима, што такође може служити као доказ њине увиђавности.. Сужњи 'су Дакле седили у таком друштву, које им, да.0 11гГо- се зна, није могло ни најмање сметати, ;да.' бе. рефлексијама, да размишљају о извршеним ■злочинџма и'Да се заверавају,