Стражилово

1327

СТРАЖИЛОВО

»А зашто?« »Боже мој, ви, па да не погодите зашто. Та за бога зато, што и ви треба да дођете на ту забаву.« »А, што ће чини ми се тешко ићи.« »Не знам зашто. Миша ми је рекао, да све учиним, да вас само нагоним, да дођете.« »Али, милостива госпођо, моји послови« »Какви послови? Та сваки се уме извући од носла, па зашто не бисте и ви? А друго, Миша вели, да сте му обећали, да ћете доћи«. »Доиста? Е, ако сам обећао, то је нешто друго. Ја сам увек за то, да се обећање испуни.« »То је лепо. С тим смо дакле начисто. Миша ће се баш радовати, док му кажем, да ћете доћи«. »А кад ви путујете, госпођо?« »Вечерас око пола пет часова«. »То ме је врло жао, јер ми послови неће допустити, да вас отпратим до станице. <»Та идите, молим вас, не тражим ја то. Него како се ми онда све до вашег доласка у Н. нећемо видити, то ћу ја сад с вама још нешто да уговорим.« »Молим«. »Пре свега, на ту нашу забаву морају гости долазити под образином, и оида, разуме се, да за ту цељ треба и ви да спремите одело.« »Зар и ја? Искрено морам рећи, да ме баш мрзи«. »Еојешта! Што да вас мрзи? Нема ту ништа; време је, да се ви већ једаред отресете туговања. Та младом човеку је цео свет отворен«. »То је истина.« »На шта се онда мислите? Реците ми брзо, какво би вам се одело свидило? Уиапред вам кажем, да ја морам знати, шта ће те ви представљати; а да вас нећу одати, о томе можете бити уверени.« »Ја у то никад не бих посумњао. Али у овај мах не умем никакво одело да пронађем.« »А смем ли вам ја нешто предложити?« »Та ја бих вам за то од срца био захвалан.« »Е добро. Будите дакле Фауст.« »Кад ви тако хоћете, ја пристајем.« »Хвала вам«, рече Софија. »Ја сам знала, да ћете мене послушати. Али сад долази оно, што је најглавније«, дода мало враголасто. »Ви ћете се на тој забави моћи забављати са госнођицом Анђелијом колико волете, а да она не зна, ко сте ви; па будете ли хтели, онда

ћемо вас с њоме унознати. А ја знам, да ћете ме ви сами замолити за то, јер Анђелија је тако духовита девојка, да ће вас већ после једног сахата занети.« »Ја о тој девојци не могу ништа рећи, већ само лепо о њој мислити, јер ме ви на то упућујете«. »Уверена сам, да ће вам се допасти. ^ осталом, Миша вам је о њој доста. говорио а ја бих само могла све његове речи потврдити.« »А како ћете ви на тој забави под образинама познати, које је она?« »Ја то већ знам«. »Како то?« »Она ми је унапред рекла.« »Шта, зар је могуће, да она од вас то није затајала?« »То овога пута није могла чинити, јер ми је уз Мишино писмо писала и молила ме, да ја за њу овде наручим одело, и то баш само из тога узрока, да би могла затајати од тамошњих познаника, како ће доћи на ту забаву.« »Па какво ћете јој одело наручити?« »Данас сам већ наручила одело и њој и себи. Н>ој плаветан домино са белим чипкама, а мени црвен са црним чипкама и кадифом. А сад да вам дам још нека упутства. Ја ћу са Анђелијом бити у дворани тачно у једанаест часова, а ви будите тако добри, па нас на вратих дочекајте.« »Не водите бриге, ја ћу бити тачан. Али вам морам рећи, да ћу на све то пристати само под једиим условом.« »А тај би био?« »Да та девојка не сме знати целе ноћи, ко сам ја.« »Биће тако, као што ви желите, за то вам ја јемчим«. »Хвала вам, ја се потнуно уздам у вас.« »То и можете. А сад држим да је сувишно, да вам кажем још и то, да будете наш гост, кад у Н. дођете.« »Хвала, госпођо, али то не могу усвојити. Ирво с тога, што би од мене било више него неумесно, да вас онда,*кад се на забаву спремате, узнемирујем, а друго, што је и за мене у таквој прилици згодније, да сам у гостионици; јер ја ћу у Н. моћи доћи тек тог вечера, кад ће бити забава.« »Добро, најпосле нек је и тако, али онда сутрадан морате код нас ручати.« »То усвајам са захвалом.«