Стражилово

1411

СТРАЖИЛОВО

1412

У штамиарији дра Светозара Милетића у Новом Саду прештампан је из „Стражилова" суд г. Михаила Валтровића о сликама госп. ђорђа Крстића за Пишку цркву. Како су наши читаоци примили овај суд, није ми нознато; но иошто нисам читао побијања Валтровићевих разлога, то је могуће, да су му се читаоци у души добро одазвали. Па и ја, поштујући сваки труд иаших уметника, не бих се упустио у претрес истога суда, да није било слике Лазареве. Али суд о овој стоји ми у нравој опреци са идејалима црквеним, са историјом и са уметништвом у онште, те с тога сам морао устати противу разлога госп. Валтровића, да не би кога од млађих наших уметника завео на погрешан пут. Ово је дужност свакога нисца, коме је стало до истине, да својим, ма како малим светлилом истину осветли. Кад је онај суд писао госп. Валтровић, био је и сувише загрејан „уметнички загрејаним срцем" Крстићевим. То нам казује готово свака врста у споменутом његовом суду. — Лено је и нохвално, признати свакоме његове заслуге и врлине, али у међама строге истине, избегавајући заносе и страсно заузимање, јер ово последње не доноси користи ни читаоцу ни хваљеном лицу. Но да ово оставим на страну, а да иређем на разлоге његове, зашто му се она слика онолико допала. Ради лакшег упоређења мојнх разлога с његовим ево његових речи: „У слици смрти кнеза Лазара уметник је, имајући нред очима поглавито карактер нконе, а руковођен при томе природним и истиним својим осећајем, врло вешто одговорио историјском догађају, народном нредању и цркви. Лазар је погинуо ; но народној несми он је царство небесно претноставио земаљском; својом смрћу постао је божјим угодпиком и мучеником за веру. У тренутку, кад Лазар душу испушта, долази му на слици анђео смрти, да је прими, а светао на небу крст обасипље га обилиом светлошћу, уливајући му тако у иоследњем часу блажену извесност, да је примљен на небу. Колико је садржине у овој слици! Колико тешке судбе и жалости, и колико оиет верске утехе и блаженства! оаиста замисао у хришћанском духу и доетојна иконе, и то иекључиво српске. Важности и тежини догађаја па слици одговара и њена израда, цртежем и значаја пуним распоредом боја." Ја сам нажљиво иосматрао ту слику, кад је у

грађаиској касини изложена била 10. фебруара нрошле године, па не нађох, да је „уметник врло вешто одговорио историјском догађају, народном иредању и цркви ." шта више, од свега тога не нађох ништа. Да видимо, кога су од нас двојице очи превариле. Господину Валтровићу допала се идеја из народне песме, што је Лазар „царство небесно претпоставио земаљском." То би заиста било религијозно, даје^го могао живописац у знацима представити. Кад би се запитало: каквим би се знацима морао живописац иослужити, те да нам ту мисао потнуно представи, чини ми се, да би се сваки, па и госп. Валтровић, нашао у заиари. Срећа, што је то наш живоиисац избегао, јер у слици то не видимо, већ само ио иесми знамо. — Шта видимо у слици? Видимо неко пусто, непознато место ; видимо на трави опружена, укочена човека у ондашњем владалачком оделу, али гологлава, без свију других владарских знакова, покривена густом ноћном помрчином, човека, на кога је слетио анђео, па му у лету левом руком подиже главу, а десном га хвата за руку. Лазар је изнурен, руке су му сухе, цело тело мршаво и мало, а очи је малаксале и укочене (као у. сужтег самртника) упрво у анђела. На ово двоје пала је јака, бљештава светлост одозгоре од крста, а полумесец сасвим доле једва се види у мраку. Ето, то нредставља смрт кнеза Лазара! То је та много хваљена, оригинална слика. Ако се не потпише, да та слика представља смрт Лазареву, или што је још горе, да представља, какојеЛазар „царство небесно иретиоставио земаљском ја бих се опкладио, да то не би нико погодио. Слика пам иросто представља пеког владара, који се својим делима удостојио, да буде примљен у царство небеско, и ништа више. Довде дакле живописац није уиао у ону, но народној песми антирелигијозну погрешку, о којој ]>у касније говорити, већ му госн. Валтровић иодмеће своје мисли, које је у елици погрешно ирочитао. Да је госи. Валтровић и друге знаке у овој слици заиста погрешно читао, ево доказа: Лазар се на бојном иољу борио као редак јупак и погубљен .је најпосле као мученик за веру, као јпто га је црква иризнала. Има ли тога у слици? Никаква знака осим крста. То дакле није ,, смрт кнеза Лазара ." Шта .је сметало живонисцу, да нам иредстави Лазара онаква, као што је по историји, као јунака , у светитељском облику ? Зар тога Лазара није