Стражилово

1413

ОТРАЖИЈОВО

1414

могао анђео овако исто да прихвати на бојном иољу на Косову, него онако на нском пустом нољу, рекао би човек у риту? Зар тај Лазар није могао душу да испусти као снажан јунак, а не као изнурени старац ? Зар се тако „вешто одговара историјском догаЏју ?" По историји ца .Ј) ЈГазар био је онда у окдопу, као прави борац и јунак, иа зашто га живописац обуче у сукњу (у владарско дугачко одедо), као да је у свом двору душу испустио? Да ли се и тиме вешто одговорило историјском догађају ? У слици око Лазара и анђела нема никога, нема живе душе; иишта се не види у целој околини, осим иолумесеца. Шта нас дакле подсећа, да је та његова смрт била па Косову ? Где су у дубини, у перспективи они силни шатори, она силна војска? Да је Лазар у облику јунака иримио небески венац, онда би се задовољила и историја и црква, док је овако однела палму не знам каква живонишчева мисао. „Али, ко би онда погодио —заиитаће можда когод — да је то цар, а не обичан јунак?" Па и овако нико, осим госп. Валтровића, не чита, да је тај владар у слици главом цар Лазар. То и јест она тегоба у измишљању разумљивих знакова, и у томе се показује прави уметник, норед других својстава. Мени се чини, да би уметнику бар десет људи у Београду иоказали онај знак, по ком би сваки у оном рањеном на Косову јунаку познао кнеза Лазара, да их је загштао. Али сад о томе говорити не вреди. Ако бисмо запитали: шта ће нолумесец у оној помрчини ири издисању Лазаревом? добили бисмо одговор, каквом се ие бисмо надали. Мислите можда: због јачег ефекта, што је месец пратилац ноћи, јер је за тај акт уметник изабрао ноИ, како би се јака небеска светлост боље представила? Није то. Уметник нам каже : то иредставља иобеду крста над иолумесецом. Ја не верујем, да има таквога врача, који би ово могао погодити, па ма колико да је духовит, ако му се не би казало. Слика нема написанога говора као ма каква књига; њен је говор изражен друкчијим знацима, опет сликама, те с тога сваку споредну слику у таквој главној слици не смемо превидити, што онда не би добро прочитали, штаје хтео уметник да нам каже. Али и тај уметник мора нам дати онакве знаке, да их можемо на нрви поглед прочитати, иначе није уметник. Тако је и с полумесецом у горњој слици. Да није Косовске битке, у којој је Лазар погинуо и у којој је месец иобедио, онда крсту и нолумесецу у слици не би било нриговора; али овако, нека тумачи месец у овој слици какогод

ко хоће, ја му не могу пикад опај смисао подметати. Најпосле чиии ми се, да је и сам тај тријумф Лазарев сувише нросто изведен: један једити, и то, као што се чини, женски анђео, а могла се празнина попунити другим ситним анђелима, те да увеличају славу. која се на Лазара с неба излила. Али има нешто у слици, што је госп. Валтровић прећутао, те је нашим читаоцима остало неиознато. То је положај анђела. који је но Лазареву душу слетио. Кад је госп. Валтровић „заиадним сликарима" замерио, што им је „римска црква, односно Богородице. временом, према својој унутарњој и спољној потреби, створила толико слободе , да су им погдекоје слике Богородице са Христом без икакве озбиљности, светости и достојанства" (страна 7.) -— шта ћемо онда рећи о овој слободи нашега живоиисца? Тај је анђео у хоризонталном положају али у лету према Лазару, који издигае; гола му се иога до колена у висини испод одеће бели; левом га је руком загрлио, а десиом га за руку ухватио — исто као два у љубави занесена створа! Зар то није без икакве озбиљности, светости и достојанства ? Зар се томе анђелу није могао дати други положај? Онај прекор, који је гос1г. Валтровић мало даље на истој страни дао сликарима XV. и XVI. века, да су „лишшги Богородицу на сликама својим сваке светости, поглавито тиме, игто су представљали у односима и ириликама. које .једино доликују свакидашњем, гра(јанском, животу, а не иравом иојму о светости? онај прекор, велим, одговара потпуио одстунању нашега живописца од таквога правила. После таквог одступања од обичног иагаег религијозног представљања у живопису, нага је живописац и апђелу иозајмио крила, рекао бих, од дивље гуске, и ако су по светом писму анђеле сликали у белом оделу и с белим крилима , гато је белоћа била символ чистоће, невиности. По свему овоме мислим, да је велика ногрешка, што се ова идеја о смрти Лазаревој, као нгто је наш живописац изнео, није раније публици или бар ужем кругу зналаца саопштила, те би се јамачно пашао какав други облик, достојнији нашега народнога Косовскога мученика за Нишку цркву. Овакоје штета, што је госн. Крстић онолики труд поклонио недостојној идеји. Оволико биће доста о слици: „Смрт кнеза Лазара", те да се види, да је „зла новост без основа стара." Најпосле морам да скренем пажњу наших читалаца на ону замерку г. Валтровића, што су неке слике из католичке цркве, „које и садржином и начином нредстављања вређају основна правила лепоте и уметности, усвојене и ио иашим светим мести-