Стражилово

1415

СТРАЖШОВО

1416

ма. Тако се н. пр. може видити слика, која представља, како Бог отац и Христос крунишу Вогородицу на небу" и т. д. (Стр. 8)*) Ја не знам, шта је у тој слици противно нашим догматима, нашем осећању и у опште уметничкој лепоти? Тако узапу и строгу међу ја тте бих полагао уметништву. То би значило, да пам треба одступити у свему од онога, што је на западу просинуло, па ма како оно било лепо. Уметништво је оишге, па ако га ма чији ђеније подигне до какве висине, зар да га просто одбацимо, што не одговара духу нашега народнога уметништва ? Шекспиров ђеније отворио је целом свету нов свет и нов правац у драматској појезији, па зар ћемо га одбацити само с тога, што та из сунца позајмљена зрака није била позната нашим уметницима? До какве се висипе данас поиела музика, растварајући душу у њеном осећању, тако рећи анатомски, да јој се свачије срце мори одазвати! Па зар ћемо ту божанствену уметност да одбацимо, претпостављајући јој примитивие звуке наших гусала? Наше црквено појање „на служби" данас је одстунило у многоме од некадашњег, од Грка позајмљеног појања, па зар ћемо да га изгонимо из цркве? IIIта више, данас нам и девојке певају у цркви, па се опет нико не нађе да каже, да је то противно нашој цркви, да је то западњачко, што стари Грци нису уиотребљавали у цркви женске гласове! Наша црквена песма: „Тебе Бога хвалим" и т. д. поникла је на западу, па је ми опет с пуном побожношћу певамо, као и западна црква: „Те 1)ешп ћшЈапшв". Хоћете ли, да је из наше цркве изгонимо ? Ето, до каквих апсурдитета долазимо с таквим пуризмом. Тако је и са живонисањем у оиште па и са религијозним. Ми наших оригинала, да речем класичних, нисмо никад ни имали на том пољу, већ смо сликање с вером од Грка позајмили, иа откуд сад позивање на нашу народну уметност? Не тако, господо! Пустите наше уметнике, нека слободно кушају своја крила, нека се слободно угледају и иа туђе идејале. Њихов ђеиије неће им дати да застране, да се у туђој сфери изгубе; само ви, господо рецензенти, поред вашег стражарења иад правим уметништвом, немојте их навалице хвалом обасипати и онде, где су почетници, јер ћете их нокварити онако исто, као некадашњи рецензенти покојнога ђуру Јакшића. Још ми остаје, да моје читаоце уверим, да је срећа, што пам живописац није избео ону народну *) Оне друге елике, које је навео г. "Валтровић, изоставио сам'навалице, да ме моји разлози не би далеко одвели. Иа њих ће јамачно одговорити наши живописци.

мисао у песми: да је кнез Лазар „ царство небесно иретиоставио земчљском ." Та мисао обухвата побуде антирелигијозне и мисли неетичне, а такве најмање приличе иконама. „Одговорити вешто и историјском догађају и народном предању и цркви" у једној истој слици—то је често врло мучно, а у овој слици готово немогуће без одступања од народиог предања. Мучпо је ставити на платно ма какву радњу и живот уопште, али је још мучније, ако је позајмљена, свакоме позната мисао такове природе, да је живописац не може употребити онакву, већ да мора од ње у нечем да одступи (као што је овде случај); јер онда свакога гледаоца свака црта опомиње на познату главну мисао, те тако му мути иову идеју, чини му је неразумљивом. Да је наш живописац могао ону од народног песника позајмљену идеју да употреби; да ју је могао очистити од неприличних додатака, па да је тако узвиси до праве идеје о самоарегоревању у смислу иобожном, онда би г. Валтровић могао с пуним правом о њему рећи: „Сваки ће морати признати, да су слике Крстићеве нов иојав у нас, који отвара нове иогледе на уметност живоииса у нас, и који нам је чини разумљивијом, што на сликама видимо наше сонствене, народне осећаје" и т. д. (Стр. 4.) Који су то неприлични додатци, од којих је требало главну мисао очистити? Кнезу Лазару пре битке на Косову положен је услов: „Ако ћеш се приволети царству пебескоме, сва Ле твоја изгинути војска " и т. д. Цар Лазар, по кратком размишљању, ириволи се царству небескоме, што је оно вечно , а земаљско само за кратко време.*) *) Полетио соко тица сива од светиње, од Јерусалима, и ои носи тину ластавицз г . То не био соко тица сива, веће био светитељ Илија; он не носи . тице ласгавице, веће књигу од Богородице, однесе је цару на Косово, спушта књигу цару на колено, сама књига цару беседила: „Царе Лазо, честито колено! Коме ћеш се приволети царству ? Или волиш царству небескоме, или волиш царству • земаљскоме? Ако волиш царству земаљскоме, седлај коње, притегни колане, витезови сабље припасујте, па у Турке јуриш учините, сва ће турска изгинути војска; ако л' волиш царству небескоме, а ти сакрој на Косову цркву, не води јој темељ од мермера, већ од чисте свиле и скерлета,