Стражилово

1493

СТРАЖИЛОВО

1494

ДИЛБЕР. СЛИКА ЈОВАНА МАКСИМОВИЋА. (Свршетак.)

заводској библијотеци, од које је, као и од свију напгах библијотека, пола књига било разграбљено, а пола стојало набацано једно преко другог; у тој дакле библијотеци, у којој се нигда није могло наћи, што се тражило, налазио се, бог зна од кад, и један човечији костур, лепо удешен и притврђен за неко постоље. Доколица ђачка пронашла је — по свој прплнци Дилберу за љубав — да је то скелет некадашњег елевског послужитеља. („Као сад па прилику ти, Дилбере!" рекоше кукавцу, кад су му причали.) Па још се дознало, и да се звао Тома. Тако се и скелет звао Тома. Јој, како ли би се стресао Дилбер, кад би му се што споменуо Тома! Мислио је, да ће и њега тако скухати, (све су му потанко причали), па га притврдити, као и Тому. Па на врага преносоше једаред исти костур несташни медикуси — ваљда не Дилберу, него анатомији за љубав — из библијотеке у своју собу. Од то доба настаде за Дилбера нова глоба, која је сама за се била грђа од свију осталих. Дилберу дође тај костур гори, него да су „њега" (портира) наместили онде. Сваки час зовну господа Дилбера, „да их што послулш"; и он јадник мора, хтео не хтео, да види „колегу" Тому. Досади ли им се учити, па ће да прекину за који тренутак, да мало протегле ноге и руке и да запале коју цигарету, — одмах се осети, како не би с горег било, да им је Дилбер онде. И сад тек почињу праве муке Дилберове. Па тако је Дилбер почео мало по мало да рачуна с Томом, као с неком силом, с којом је вечито у рату. Мало по мало, иа га већ сматра за живо нешто, за свог душманина. И у тренутку, кад који несташко зграби капу Дилберову, па је натакне Томи на главу — Дилберов је ужас и љутина на врхунцу; заборави, ко је крив, па јуриша на Тому. Било је једаред; јурнуо Дилбер, да отме од Томе капу, гурнуо га незграпно, оборио на под и већ хтео да га гуша, кад опази, да се Томи сломило једно ребро Од тога се ужаснуо одмах и побегао. После је цео дан љуто хукао, уверен, да ће му се Тома „кад-тад" осветити. Сломијено ребро оставише медикуси на сто, не могавши још по сахата учити од тешка смеха; али је сад Дилбер у том ребру стекао новог непријатеља. Док се окренуо у соби, већ му ребро у шпагу. Дерући се тресао би све на себи^ да би му испало; на би најзад стао бежати по кући, не смејући никако дотаћи се ребра, које је тако све с њиме ишло. И

тако се мучио јадник, док се не би когод смиловао, па му извадио ребро Томино из шпага. Тада би се још неко време дерао и гледао за ребром преплашеним погледом. Кад већ виде, да господа елеви баш никако не мисле носити скелет на своје место, науми, да учини атентат на Тому, да му дође главе. Покушавао је, да га туче у чело кључевима, да му тура сумпораче у уста, да му сипа воде у уста — али иишта то не поможе. Тома никако ни да се отрује, ни да се удави. Најзад уграби згодну прилику, кад није било никога дома, па га однесе на таван, у најмрачнији део, камо није нико одлазио. Но ђаци одмах иогодише, шта ће бити, нагађајући сасвим друкчију пропаст Томину, врло смрдљиву; али знајући, да су сами криви, а бојећи се строгога надзорника, за тили часак поревенише се и довукоше другог Тому, радујући се међутим унапред новом страху, што ће спопасти Дилбера, кад први пут уђе. Одмах науме, да кажу Дилберу, како се Тома повампирио, и у то име скрхају костуру оно исто ребро. 'Га мисао им се тако допаде, да тешко шчекаше, кад ће искрснути Дилбер. Ка-д ето ти Дилбера! Дошао, да види, треба л' воде за пиће, (а у ствари да покупи кожуре од сланине, што су остале од доручка.) Како ли сејадник препао, кад опази Тому на његовуместу! Нинапамет му није пало, да посумња, е да ли је то онај Тома с тавана. Он је знао само за једног Тому на целом свету. Заборави, и што је дошао, па стаде узверено гледати то у Тому, то у господу елеве, који се све пресавијали од тешког смеха, и не знађаше, како би утекао. — Дилбере! А гле, гле Томе! — довикиваху му. Тешком муком докотура се до врата и утече. По кад после оде на таван, страшно ли се препаде, кад иађе и онде једног Тому! У први мах помисли: дошао Тома за њим на таван, да му се освети. Кад он после доле, Тома и онде. Бећ је држао за извесно, да се то Тома вампири. Тако то потраја неколико дана, и јадан Дилбер горео је сад на две ватре. Док се најзад нечему не досети; уграби нрилику, да га нико не види, иа ти лепо скиде онога с тавана. Кад виде онога у соби, би му чисто лакше. Није додуше ни сад знао, шта је; ама су тек чистији послови. Сад бар неће страховати на две стране. Намести „правог" Тому, крај „лажног", и тако их је од тада увек било по троје у соби, кад су насамо,