Стражилово

1495

те се Дилбер у друштву мање бојао. Ту Дилбер, ту Тома прави, ту Тома лажни. * Волио бих врло, да могу што овде испричати ин Дилберове младости ; можда је бар онда било у њега што то више воље и осећаја нрема свету и животу. Покушасмо баш ј^даред, да дознамо што то из младости му. Нађосмо га у доброј вољи, неко му пружи два новчића (дати му један новчић, увреда је), и кад га тако „подмазасмо", запита га један, да лијешто бајао око девојака, кад је био млад. Испрва је одлучно викао: „На, на!", док му се најзад не докотура до памети једна мисао, те као неодлучно поче одбијати нас одмахујући рукама и говорећи: „Вил никсвисн! Вил никсвисн!" („Нећу ништ да знам!'") Ми на то навалисмо, милујући га као какво ђаче, док најпосле није призиао нешто врло неодређеио. Тек, било је признање. Но у том тренутку канда се страшно застиде, па опет опучи: „Вил никс висн! Вил никс висн!" И тако на томе и остаде. И биће да је за младости морао бити што то живљи, и већма налик на човека. То смо опажали шта и шта нути. Кадикад се опази понека светлија искрица у његовоме малом разуму и у чемерној му души — и тада сте могли видити, да и он на прилику зна за шалу, за досетку, па и за сујету. Иоведе се једаред говор, како је човек постао од мајмуна. (Ви већ знате, да је то најзгоднија ствар, кад хоћемо на иример пола дана да изгубимо у свађи; и најзгоднија прилика, да један другом кажемо, како је глун, „грозно глуп", или да један другога сажаљује, „нросто сажаљује због назадњаштва".) Еле, не знам како, али оне исте невеште шаљивчине, што су читале Дилберу своје докторске расправе, запиташе Дилбера, шта он мисли „о свему томе." И, да видите, то питање не прођс на лихо. Вез икаквог дужег премишљања, као да је већ одавна с тиме на чисто, одговори Дилбер: — Д.. д.. Зар ви мислите, да ја то не знам ?! Од кад ја то гледим баш у нашој кући!... Д.. д.. (Ту му се засветлише очи, као у малог детета, кад хоће да се освети. И од неке радости поче он још горе мутати.) Ето — настави Дилбер — „онај доле" (портир) постао је батп од орангутана!... Д • • ДКад још на то виде, како се ми слатко смејемо, иојимајући да се добро осветио „њему" — од радости се сав топио; и опкладио бих се, да у тај мах од силне среће није нимало осећао своју вечиту и непоштену глад... Но после је дуго страховао због те своје речи-

1496

тости. Бојао се, да не дозна „он". И тешко је чекао, да се какогод заборави. Једаред га стадосмо гонити, да обрије браду. „Што је не обријеш, кад ти је тако велика?!" (А сами смо тешко чекали, да која пахуља провири, па да је одмах састружемо.) — А како бих се бријао, — рече Дилбер, кад сам тако мршав! Како бих тек тпдч изгледао ? !" Али тренутци, у којима он тако уме да одговори, врло су ретки. После њих одмах се спусти над његовом душом и намећу црни мрак. .. Година му, на прилику, никад не могосмо дознати. Склепта га тако нас неколико, иа му васцели дан не дамо живити, док нам не каже, колико му је година. Ту му обично пе дамо да дође до речи. И док се он врпољи, једном руком маше уз погу, као шеталица уз зид, а другом стискује неку поцрнелу крпу, којом иаје прах по собама и утире лице, дотле ми и сами одговарамо на своје питање, само да га изазовемо: Један рекне : — Прошло му тридесет и девет. Други: — А сибцигер ! (Седамдесетгодишњак)! Међутим сви знамо, да ни сам Дилбер не зна, да ли му има тридесет и девет, или сто тридесет и девет година. А кад га ипак пусте, да што рекне, он се тек насмеши, и као стидећи се зар што лаже, рећи ће: — Но, и бин а гутер фуфцигер! („ Ја сам добар педесетгодишњак)!" Само што наши синовци и нећаци, који се играли по прапшни, кад је то Дилбер нама говорио, веле, да је исто тако и њима говорио, кад су доспели у завод: — Јо, јо; и бин а гутер фуфцигер! * Кад се пишу и причају приноветке о оваким људима, онда се обично метне на крају њихова смрт, или тако што. Но ја то не могу. А из најпростијег узрока: што мој Дилбер и дан данас живи; (и тешко чекам, да ми се укаже ирилика, да га сликам). И каогод што је истина, да Дилбер још и данас живи, тако је истинито и свако слово у овоме, што вам рекох. Дилбер ће још дуго живити, и ако је данас већ поматор човек. (Боже мој, како ми је смешно, кад га назовем човеком!) Данас му може бити близу шездесет. Но по њему самом могао би ои живити још четир и пет- стотина година — (или коликогод хоћете)! Дилбер то не би ириметио. Пе би ои, на