Стражилово

1497

1498

нрилику, за Једно две, три стотине година тргао се наједанпут и кликнуо: „Охо! Шта је то?! — Та ја то нешто дуго живим!" Ајак! не би он то нигда рекао. И баш и у томе лежи велика особина Дилберова. Па, керујте, кад би се на прилику за четир стотине година покренула сва Јевропа на то чудо, да види човека од пет стотина година; и кад би му славили петстогодишњицу, па би га на банкету (где би он зацело опет све тањире полизао,) запитало какво ђаче из нашега завода: — Дилбере, колико ти је година?

Он би на то ипак, слегнувши раменима и шаљиво намигнувши, одговорио: — Но, -а гутер фуфцигер! * Ту поштенородни Стамепко Стаменковић заврши причу. Ми се сви тек згленусмо. А ђурађ Шишковић тек само проглави: „Е, е — не би човек рекао, да и тако што...," па се даде у мисли. „Нађе се, нађе се..." додаде стари господин попа, за кога свако зна, да је пре богословије, не знам где, свршио философију. „Ето на ирилику," рече „и тај Дилбер..."

ПОСЛЕДЊИ ГУСЛАР У СРЕМУ. (ПОТПОМОГНИМО „ДРУШТВО СВЕТОГ С А В Е"!) „Нек елијепи по евијету ходе, нек пјевају и спомињу Марка." Вук. срп. нар. песме, II., 443.

^ елепи ходише по свету и певаху и споуЈр^' мињаху Марка ето толико стотина година. Од отих један јесте и чича Тома IIр ел и ћ из Старога Сланкамена, позпат у целом Срему као Тома слепац. Тома се родио у тој негда деспотовини Високог Стевана, биће око год. 1824. Сам, дакако, не зна за јамачно рећи, а у протоколу га црквеном нема; тек како рачуна, имаће сада нешто преко гаездесет годипа. Родио се у одличној граничарској кући, у пекад јакој српској задрузи, од које се сада изројило две куће. У четвртој години својој остане без оца. А мати му се преуда у Сурдук, те поведе и њега собом. Онде га исте године заболе очи и ослени. Кад му било петнаест година, умре му и мати. Тома се сад врати у своју задругу у Стари Сланкамен к својим стричевима. Дабогме, да га као слепца, па јога без оца и матере, нису радо г\ледали у кући. Особито се нека стрипа изузела била на њега; па кад би сленци догали у кућу, да просе, увек би им рекла: »Ево и ми имамо једног слепца.« А то се дешавало по више пута нреко недеље. Томи се то заједање досади; па у својој шеснаестој години и »оде у слепце.« Ту му направе гусле и он почие сам да се учи гудити. Вели, да га тому пико иије учио, него батп сам мало по мало. Па ни песмама, као ни певању није га учпо другн ко; но слушајући но вашарима и по манастирима од разних слеиаца, памтио, док

се није сам толико увецбао, да је могао певати и гуслити. Био је и у Србији, које у Шаицу, које у Београду, али га срце вукло у Срем, те се и вратио у свој завичај. И женио се у два маха. С једном је женом имао и сипа, који га је и наговорио био, да оде у Србију. Кад се разрешише граничарске задруге, одели се и он, па сада живи у својој кући. На питање, је ли он кога научио, рече, да је учио њих петорицу или шесторицу; но беху, вели, пеки глупаци, па не могогае нигата научити, »те сам се,« рече, »бадава трудио, без икакве користи.« Тому спомиње покојни Коста Руварац у својој путописној црти, где је описао, како је као Карловачки ђак ишао о Видову-дне на народно славље у Раваницу још пре тридесет година. (В. »Дапицу,« год. I., стр. 5,39.) Онда већ беше Тома на гласу гуслар п невач, који је знао све најлепших песама косовских и ајдучких као и новијих и најновијих. Нема у Срему ваљда села, нема црквене или манастирске славе нити вашара, где Тома није полазио и највише слушалаца прибирао око себе, те и свој шеншр напунио. Приликом преображенске омладипске скупштине у Новом Саду 1880., на забави изненадигае се гости, кад на позорницу, у дворани срнског народног позоришта, изађе слепн Тома у свечаном сељачком сремском руху с гуслама у руци, на седе иа столичицу. превуче гудалом преко струна, струне забрујаше, и Тома запе-