Стражилово

1571

ОТРАЖИЛОВО

1572

је дизала школе народне и издржавала их; она је номагала деди, да дођу до школе и да у школу ићи могу. Та никад лсшшег ни дичнијег пута, да народ вечито задужи! Та никад благословенијег пачина, да себи и имену своме стече и славе и хвале и захвале! Срби по другим земљама били су много боље среће од Србаља у Босни и Херцеговини. Они су били слободпији а и материјално су бол>е стајали, те су тако могли и сами школе дизати и децу у школе слати, чим им се прва прилика за то дала — по Босни и Херцеговини није могло тога бити па ни у таквој мери, јер штогод је ишло на то, да се поправи јадно просветно стање народио тамо, све је то убијано још у зачетку, свему се на иут стајало још у заметку. Једва се гдегде могла одржати по гдекоја школа и то са великом муком и натегом. Па и кад се смеле већ школе дизати тамо, народ није могао, јер није имао чиме. Народна добротворка Нрбијева са другарицом својом Макенцијевом притекоше у помоћ сиротом народу и основаше му завод за више образовање и васпитавање женскиња из Босне и Херцеговине. Ова школа постоји и данас; скупља се и дапас тамо сирочад босапска, црпи ту науку, учи се ту те разлази затим, зпањем и науком пуна, по Босни и Херцеговиии те учи и просвећује подмладак сриски у крајевих тамошњих, спрема га тако за бољи живот и напреднији народа просвећенијих : диже тако народ умно и морално. За ову школу као и за све друге даре и милости српском народу у Босни купиле су и купе ове добротворке дарове у народу енглеском. Не само да се добротворка старала и стара за овај завод и за напредак његов, но она је и по другим силним местима дизала школе народне и издржавала их милошћу и милостињама свога народа; школе је дизала за децу босанску. Тако је са Џонстоновом основала и издржавала босанске школе у Пакрацу, Книну и другим местима у Хрватској и Далмацији. По школама тим памештале су брсанске учитеље, да раде у тим школама и да босанску сирочад образују и просвећују. Силни у младежи босанској имају једино њима захвалити, што су школе видили и научили се књизи, те тако ношли за народи просвећени. Доиста је велика и неизмерна заслуга ових дичних женскиња око просвете и напретка народног у Босни. Учиниле су оне народу тиме

највеће добро, што човек човеку учинити може и ипак пије све то, што ове велике добротворке а особито Ирбијеву тако велича и тако диже. Та колика добра учинише оне, заодевајући и хранећи не само босанску нејач но у опште босанску сиротињу и за време устанка а у потоње дане. Не само да и данас ученици у енглеској школи Сарајевској имају у заводу све: и одело и храну и књиге, но су то и пре имали а исто су имали и сви ученици по другим босаиским школама, које оне дизаху. Ко се тако стара за просвету народну, тога ће се народ увек са највећом захвалношћу сећати те и вечито захвалан бити. Поред тога, што су ове племените Енглескиње прегле из све снаге око просвете народа српског у Босни и Херцеговини, осим тога, што су материјално помагале и помажу сиротињу босанску — изабрале су оне и трећи пут, којим ће народу од неке бар помоћи бити: М ак енци ј е в а и Ир би ј е в а онисале су своје путовање по словенским земљама Турске у Европи и штампале то, те тако упознале и остали просвећен свет са Србима у Турској. Ово путовање изашло је и у другом издању, које је сама Ирбијева допунила са три нове главе о Боспи. Навели смо тек укратко рад добротворке Ирбијеве и њених другарица; заслуге њепе за српски народ у Босни и Херцеговини споменули смо у главним само моментима, па колико тек само из тог видимо, како су све оне благотворно утицале на народ српски! Да оиширно онише њен и њихов рад око нросвете и напретка народног, може се наћи и зацело наћи ће се когод у срцу Босне поносне, коме ће њене заслуге још боље познате бити те ће зато и достојније и потпуније и навести их. Нами је намера била, да читаоце овог листа бар унеколико упознамо са врлом добротворком српском, да нм бар укратко, кажемо, ко јеМис А. II. Ирбиј ева српском народу у Босни; хтели смо у главном само да наведемо, како је све задужила народ наш ова добротворка и њене помагачице у послу том светом; ради смо били имена њихова изнети нред читаоце те пронети их по наших крајевих, а по Босни, и земљама тамо проноси њену славу и славу њених другарица многа сирочад босанска, која и не зову Ирбијеву друкчије но својом добром мајком; хвалу и захвалу мора одавати нлеменитој овој души сваки Србин а особито они, којима је она очи отворила и