Стражилово

1573

етрлжгионо

1574

отвара, те сасвим новим гледом у свет поглсдују. Сриски народ зна захвалаи бити свакоме за добро, које му се учипи, те знаће се захвалним показати и ирема добротворкама овим; увидили су Срби већ и у Боспи и по свуда, каква им добра учинише поносне кћери енглеске, разумели су та добра и — сећаће их се вазда и захвални бити вазда. Као што у опште -==~Ј-е>

иикад не умиру трудбеници око књиге и просвете народпе, тако ће и ове трудбепице вечно живити у души и срцу народа, коме толике милости учинише; сномињаће Срби вечито имеиа дична дичпих ових женскиња. Такве заслуге не заборављају се никада! Спомен таквих добротвора увек је и мио и драг. „Благо оном, ко вавијекживи, „Имао се рашта и родити." Стопа Миловамов.

ПИСМА 0 СРПСКО-БУГАРСКОМ РАТУ.

Г--Ц II И Ш Е Д А II И Л 0 П И С М О VII. Б. 27. Јунија 1880. год. Поштовста госпођо, Једва једном стигосмо у Добри дб. То је сиромашно село. Куће су плетене и блатом облепљене. Покривене су каменитим плочама. Право брђанско село. Унаоколо само стење и планине. Кроз село тече Добродолс.ка река и код Пирота утиче у Нигааву. По казивању та се река лети суши. При уласку у село су водениде. То су веома мале кућице, каменом зидане а покривене каменим плочама. Растојање од једие кућице до друге отприлике је нола километра. Поток тече до воденице и кроз шуаље дебло пада на точак. Околина Добродолска је дивља и пуна зверова. Кад снег падне, не сме човек без оружја никуд да се макне, јер зверови долазе чак у село. Идући у добри Дб, сретао сам сељанке, које су ишле из Пирота. Бојале се војника. Мислиле, да ћемо чинити свакојака квара. Но када нас боље упознаше, видеше, да ми нисмо тако страшни, и беху тада врло љубазне и слободне. Причаху, како су са рада кукајући дотрчале у село, кад чуше, да долази војска. Биле се у груди и проклињале нас све редом. Како, госггођ >, може човек да се огреши, када добро необавештен унапред нешто ради! Када видеше, да се огрешиле о нас, хтедоше поправити све, већом љубазношћу. Обећаше, да ће гледати, да нам тај „Зли дб" (тако љутито називаху Добри дб) обрате у гато пријатније место. При растанку пружисмо им руке, но ни једна не хте да се рукује; доцније чусмо, да се рукују само они, који су род, и они, који се воле. У Добром долу има две знамените личности, које је вредно видити. То је ноп и општински „ћата". Поп је родом из Доброг дола. Имућан је човек али препредена глава. Био је у Босни, Херцеговини, Цариграду и т. д. У другом српско-турском рату био

К. X, НЕДЕЉКОВИИ. је нашима од помоћи као познавалац целе околине, свију богаза и гудура, а и као вешт познавалац Турака. Код њега на стану бесмо нас тројица: два наредника, а садашња официра: Петар Бојаловић, Милоје Марјановић, и ја. Одмах прво вече позове нас поп на вечеру. Ми поседасмо на мале клупице око „софе" (округао сто, педаљ виши од земље), а он и породица његова на земљу. Место хлеба изнесоше нред нас „мумурузницу", неку врсту поквашене проје. То износе обично само о свецима. Пре но што почесмо јести, поп промрмља неку молитву, (ја сам чуо и разумео само ирву и последњу реч) и опере руке. Нас три госта сеђасмо једно до друго и ненрестано се гуркасмо. Поп нас је испод очију гледао, а прстима вадио из заједничке чиније. Кад вечерасмо и ноп опет поче читати молитву, а нас тројица се разбегасмо од стола, као да је граната међу нас пала, јурнусмо у собу и смејању не би краја. Кад сам касније изашао из собе, поп ме је гледао чисто испитујући, да ли сам и ја, један из тријумвирата, при себи или ми у глави није баш најчистије. Но убрзо се оправдах, те седосмо да се разговарамо. Приповедао је много, нарочито о Турцима, са којима је имао у први мах много муке, јер му и кћер једном одведоше у робље, те је с великим трудом и номоћу тадашњег мајора Хаџића доби натраг. Касније се са Турцима доста добро слагао, јер им је знао угађати. Тако је н. пр. једном пекао у авлији овна, кад али наиђе турска војска. Бојећи се, да су Турци можда приметили дим и овна где пече, не хте склонити ништа, но чекаше, да ли ће доћи у авлију. И доиста уђе један официр и запита га, за кога нече овна? Он се одмах досети и рекне: „за царски аскер" а у себи, вели, помислих: „пресело му, да бог да." Шалу, вели, Турци јако милују. Тако је једап тадија, ћорав на једио око, купио порезу по селу.