Стражилово

1575

СТРАЖИЛОВО

1576

Једног дана, приповедашо поп, содио је самном и непрестано ме задиркивао и увек би додавао: „немој, попе, да се љутиш." „А не, не, кадија," одговарао сам ја, „него ћу да ти причам једну причу. Пио један трговац, па имао магарда ћоравог на једно око. Путујући једном веже магарца за дрво и сврне у механу. Док је он седио у механи, магарац побегне. Тражио га је и тражио, али га не могаше наћи, него у лутању наиђе на једног човека и запита га: Јеси ли видио гдегод магарца, ћорава на једно окоУ" „Па ено кадија у Добром долу," одговори овај. Сви прснуше у смех а ја рекох: „Немој, кадија, да се љутиш." „А не, не, попе; у шали нема љутње." Приповедао је још, како су Турци једно време јако мрзили на попове из оне околине, те су их непрестано киљили и мрзили. Док се ово могло трпити, трпило се, а кад је већ превршило меру, попови се потуже наши, те су наводили, како се они моле (бајаги!) богу за турско царство, па нису заслужили, да их киње. Паша, да би се уверио, пошље уходе у околне сеоске цркве да виде, да ли се попови збиља моле за турско царство. Још се уходе нису ни кренули, а сви околни попови знађаху и дан, кад ће уходе доћи у чију цркву, па тако знађаше и Добродолски поп, и када се служба поче, а поп из олтара повика, што је могао јаче и јаспије: „ Влагословено царство" Турци мишљаху, да се ово тиче турског царства, оду у друга села, где то исто чуше, и вративши сејаве паши, да се попови одиста моле богу за слултанову државу, те паша нареди, да се околни попови више не киње, а ови се, вели, смејаху турској најивности. Еао што видите, госпођо, човек, који је хтео да живи на миру, морао је имати у себи досетљивости и препредености. То беше једна знаменита личност Добродолска. Друга знаменита личност је општински „ћата." Већ сам му се спољашњем изгледу зачудио. Видити у Добром долу човека у капуту, панталонама и чизмама, то је велико чудо. Мишљах у ирви мах, да је какав Пироћанин, који је послом дошао амо. Но када запитах за њега, чух, да је то општински ћата. Саставши се једном с њиме, запитах га, одакле. је. Он направи врло озбиљно лице, погледа ме преко рамена и рече поносито: „Хе, не знаш ти, где је то; што да ти кажем! Јеси ли чуо када за Далмацију?" „Нисам," одговорим ја. „Ето видиш. То је велика земља на „адријатском океану." Тамо има једна велика река Крка и на њој велики град Книн. Одатле сам ја."

Умало се грохотом не насмејах географском знању ћатином, и непрестапо га запиткивах. Поље беше отворено. Приповедању никад краја. Видио је, да ме занима његово причање, а био је уверен, да стоји на таквој висини, да га ја не могу ни разумети, а још мање у чему ухватити, да говори, што није. Чекао сам згодан тренутак, да га изненадим. Српски је рђаво говорио. Видио сам, да није прави Србин, али сам се чинио и невешт. Иоче говорити о војсци и хвалити ону војску, у којој је он служио. Запитах га, где је служио, а он ми одговори, да је био „аустро-угарски корпорал." „8ећг асћоп," испаде ми и нехотице, јер тек сада сам разумео ученост и држање ћатино. Почех се смејати, јер тек што сам изустио горње речи, а ћати спаде дољња вилица, зинуо и разрогачио очи и гледа ме. Устадох и одох. Хтедох да избегнем запиткивања. Касније чух, како је распитивао за ме. У Доброме долу има још врло лепа црква, сазидана 1839. године. Лежи усред села на повишем брежуљку. Порта је ограђена живим плотом. Иконостас је сликао неки дебрелија. Имена му нисам могао дознати. На врх иконостаса је као и обично крст. С леве стране крста стоји косо на иконостасу чекић и мердевине, а с десне стране два копља, око једног је обмотана змија. До мердевииа и до копља стоје аждаје. На леђих аждајама стоје петлови, а на главама иконе богородичине. На столу владичином стоје четири голуба. 0 полијелеју виси крушка и тичица. Отидох једног дана у цркву на јутрење. У цркви беше само нас неколико војника. За певницом стојаше поп и певаше побожну песму, јер он мора и да служи и да нева за певницом. У једној руци држао је свећицу, а другу је турио у џеп од сукнених белих панталона (мантије није имао) и звераше по цркви јамачно да види, да ли се присутни диве његовом појању и читању. 0 појању морао бих рећи, да се пева насумце, без икакве сталне мелодије. Но не треба се чудити томе, јер у оним су крајевима попови још људи, који се затекоше од Турака, а ти људи пре рукоположења нису ни видили књиге, него су платили владици извесну суму новаца и постали свештеницима. Између Пирота и Доброг дола лежи лепо село Градашница. Кроз њу протиче Добродолска река. Куће су покривене кривим црепом. Зида се нова црква у византијском стилу. Још би, госпођо, остало да вам рекпем коју о Пироту, пре него што пођемо у Вугарску, али о томе други пут. Ваш н.