Стражилово

СТРАЖИЛОВО ЗЈШЈШУ* &оуку ш Ењмжшвшпт ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 46.

У НОВОМ САДУ 13. НОВЕМБРА 1886.

ГОД, II.

ГРАЧвАНСКА ВРЛИНА.

трог и узвитпен пред-а-ме јо стао, Оружан мачем и гранчицом крина. . . Ах, познајем га, и пре сам га знао, Са светла ума, правде и врлина. Сталан к'о стена, мудар као змија, Он чува народ, он брани слободу; Чело му ведро, а поглед му сија, К'о јасна звезда на небесном своду. Он тиранина мачем повргава, (>и белим крином роба увенчава. У мудром збору народних отаца Газговор његов нристојно жубори; Да, он је једнак и кад клетве баца, И када речи благослова збори. Свештеник правде он неправду гопи, И мирно сноси клевете и руге; ТТе ружи ииког, нити сузе рони, Када га пљују господа и слуге И што да сузом своје лице роси, Утеху који у грудима носи? Ја га познајем пре млого столећа ()д како служи правди и врлини: У дворанама државничких већа, У древној Троји, Риму и Атини. Видио сам га у мору пламеном, •9. Октобар 1886. год.

Што горду Москву у пепео створи . . Он беше већи у пламену њеиом, Но цар велики, са којим се бори. Његове трубе само успех звоне Под заставама Марса и Велоне! Он младост пази. И дарове неба Очински — нежно у душу јој сади: Одважност лава и чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана млади. Речју и делом он увек предњачи, У светој с.тужби отаџбине своје; Речју их крепи, а делом јуначи, У страшне дане да одважно стоје Вранећи народ и његова права, Кад бура бесни и кад игра глава. Сутон се хвата . . . И нејасне сени У танкој магли сливају се редом; А он је тихо приступио мени, Но туга беше на лицу му бледом. Јога никад није тако мрачан био, И нашто брига и бледоћа ова? Ах, ја сам вид'о, макар да је крио, Траг на рукама од хладних окова . . . Изроди нек се тога знака стиде, Он, нема сумње, из иде! Нојпслав.

АРАПОВА ОДАЈА У КУЛИ ОМАИЛ-АГЕ ЧЕНГИћА. ИЗ БЛАЖУ.ЈСКЕ ПРОШЛОСТИ. *)

1. ј§[укло широко Блажујско поље, а по њему се лелуја плодна шеница. Хладна Босна шуштећи преко стијења и камења разиграла своје валиће а они тихо зкуборе. Од *) Блажуј је сеоцв три сахата од Сарајева. Тамо је била кула, (а и данас леже развалине), што је зидао Смаил-ага х 1енгић, који је иогинуо у Дробњацима. Она читава околина са многим кметовима, Србима, била је његова. Кула је зидана, као што ми нриповиједаше један стари Србин, његов бивши кмет, о великој колери, а то је око год. 1836. Б. II. Б.

Сарајева пири лак вјетрић на се на Игману зауставља, а Илијпско сунце прижегло, да ни рибица не смије горе па воду, већ тражи и бјежи у дубине међу хладне стијене. На ливади Смаил-аге Ченгића жање лијена