Стражилово

1581

СТРАЖИЛОВО

1582

ђурђија, јединица Тодора, кмета Смаилова. У руци јој лаки срн, а по глави се покрила везеним јаглуком, да јој врело сунце не опали лијепога лица. Засукала рукаве од бцјеле кошуље, раскопчала иуна недра, па се на лабудовом врату сјаји низ жутијех игрмилука. На читавом пољу све је мирно, па и сама Босна као да је за тренутак заусгавила своје валиће, да чује лијепо ђурђијино грло, да јој из пјесме прими дјевојачке јаде, па да их собом однесе далеко, далеко . . . „Не чудим се мраку ни облаку, Нити Босни, што се често мути, Већ мом драгом, што се на ме љути. А тако ми мојијех очију, Нијесам му ништа учинила, Бећ другога очим' погледала. Ако сам га очим 1 погдедада, Пијесам га срцем севдисала. Очи зшда гледају свакога, Срце неће, већ тебе једнога. Ако ми се томе не вјерујеш, Ја ћу ићи на највише брдо, Све ћу брдо сузам окапати, Сарајево јадом опасати, Севдахлуком облак савијати, А уздахом воде замутити; Тужити се дрву и камену, Да си мене, драги, оставио." »А што, ђурђијо, пјеваш тако жалосно?« Трже се ђурђија а срп јој испаде из руке. »Је ли те севдах изневјерио?« »А откуд ти, Илија?« упита ђурђија младога момка, а по лицу је обли румен. »Дошао сам, да ти помогнем, — да заједно жањемо.« »Е де, кад ти је шерам.« »Како је, ђурђијо, у тебе лијеио грло!« »Бог ми га дао.« »А реци ми, Бога ти, што си онако жалосно пјевала?« Не рече ђурђија ни ријечи, већ навукла јаглук боље на очи. да је оне не издаду. Ућута и Илија, сагао се, на жање. Лете срнови у руци ђурђијиној и Илијиној, а класје се доле преваљу.је. »Ала грије сунце! Је ли и теби, ђурђијо, врућипа?« »Баш ми и није плахо врућина«, одговори ђурђија, на се на Илију насмија.

»Хајде, остави срп, па сједи, да се мало одморимо.« Оставише српове, па сједоше на врућу земљу. »Хајде, Бога ти, ђурђијо, тако ти жив, ко ти је најмилији, реци ми, што си онако жалосно пјевала?« »Нрођи се, Илија, не могу ти казати.« »А што, по Богу, ђурђијо?« Ућута ђурђија, оборила очи, па узела срн у руке, те му гледа сјеченице. »А што си оно пјевала, да те драги оставио?« »Та знаш, Илија, оно је само беспослица; пјесма ко цјесма, а ја је научила, па ми је врло драга.« Ућуташе обоје, а иза њих у шеници запјева препелица. »Чујеш, ђурђијо, како нјева препелица?» »Ја; слатко јој грло; вријеме летини.« »А кад се збере летина, шта ћеш ти онда, ђурђијо?« »Што и друге дјевојке.« »Па зар ћеш зимовати у свог оца?« ђурђија га стидљиво погледа, обори лијеие очи и ућута. »Еад се збере летина, ја ћу у Сарајево код пака бега, да служим.« »А што, по Богу брате?« упита ђурђија, а уснице јој мало задрхташе. »Ама, знаш, ђурђијо, нешто ми је овдје на селу криво.« »Па ти си доста згодан, имаш од чега живљети, па што би ту будалаштину чинио.« »Хвала милом Богу, имам пгга појести и попити, а имам нешто и ајвапа, али немам овдје свога рахатлука.« »А ти га себи начипи,« једва промуца ђурђија. »А бога ти, ђурђијо, казуј ми право, би ли ти самном рахатлук нравила?« ђурђија оборила очи, па шути. »Би ли, ђурђијо, пошла за ме? Ја сам тебе давно бегенисао, а пазили смо се још из дјетињства.« ђурђија још једнако шути. »Ма, бона ђурђијо, немој ме мучити, већ казуј, да ли ме волиш?« »Па ти си, Илија, видјео, кад смо по сијелима ишли.« «Ја нијесам сигуран, јер су дјевојке пуне алчаклука, па ће ласно обманути.« »Нити ти мени, па пи ја теби љеншег и бољег знака не дадох.«