Стражилово

1597

СТРАЖИЛОВО

1598

Није пјесник без разлога препоручио самоћи мелемној: Лечи, теши довека Све болане груди, Које беже од света II о/( браЛе људн. Ох, из каквог се горког увјерења извио овај н>егов усклик: Ој, песници, стари друзи, Што срда имате, Насмејте се на ту љубав, Коју не сжватате ! 5 г веоке не може разумјети, ко се ие налази у оном душевном стању, које их је »од муке« на свијет дало »ради лијека«. Ја их сматрам искључивом својином срдаца без наде, која пе очекују ништа од свијета овога, нити што од њега траже. А што би им и могао дати, кад је већ опустио: Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; кад је већ изумрво : Тоие, пада мртва нада У наручје мртвом богу, Изумрло, што је могло, Само боли још пе могу. Могу ли срећни разумјети н. п. ово очајање: Нигде звезде, свуда тама Па ни суза, ни песама; или ову ућеху: Сневао сам, да сам плак'о, На ми терет одлануо? Ја велим, да не могу. Ето са чега бих чисто забранио Увеоке срећнијема. Свакоме своје! Тако погпуно схваћам К а р д у ћ и ј а, највећег данашњег пјесника италијанског, када тврди, да пјесник мора бити угодан свијема или малињи, а када угоди мнозињи, да није добар знак. Ја држим, да у ђулићима свак ужива, а у Увеоцима врло мален број. А г. Савић не може бити у овоме броју. Ето зашто се нијесам латио читања његове критике Увелака с опијем ноуздањем, којијем сам се паучио да иратим његов рад на пољу књижевне критике ; те ме тако није могла ни задовољна оставити, пошто сам је прочитао. * * * Не уображавам себи, боже сачувај, да сам у сгању оцијенити Увеоке са гледишта ове

малиње, нити ћу то ни да покушавам. Него ми је иамјера, да иросто констатирам једиу врлину њихову, што је мене плијенила. Имао сам прилике слушати, како наше понекоје женскиње (све их је мање^ дивпо туже своје миле, да кам проплаче. Али преставите себи агенску главу, која је саранила своју ђецу и ђецу своје ђеце, па сама остала у пустој кући. Шта чини та сирота? Тужи ли? Не, него попијева пирне пјесме, као да унучад своју жепи и удаје. Ту је туга на самој граници — махнитости. Ово је таква иронија, која на тебе силније ради пего најљепше нарицање. Ово ће те дирнути, па ће ти која врела суза потећи; али када чујеш, да ти ко и говори о оиом поиијевању, мораш протрнути ужасиут. Ја нијесам чуо то попијевање; али сам посматрао осмјех мјесто илача. Тај осмјех је сличап оиом попијевању. А таквога осмјеха, такве ироније има доста у Увеоцима. Ту туга кулминира. Не може да се исплаче па удара у смијех! * * * Ајдемо редом. У пјесмици »Кад сам био на твом гробу« први осмјех находимо. Може ли и машта замислити ишта жалосније од појаве, коју ту гледамо? Ено оца, ђе учи своје лудо чедо, да прву ријеч проговори »мати,« па Кад узмогпе ногом стати, Кад научп матер звати, Довешћу је гробу твоме, Ту нек каже: мати, мати! у тој нади веК у напријед ужива, како 1ге му се па те гласе црни јад око срца са г ити, па га још можда и раздробити па завршује: Ви'ш како су л е п е н а д е, Што ме држе у животу! Мени се чиии, да вјештак није могао дати овој слици пољедњу руку боље него што је овијем ироничнијем свршетком. Боје постају живље, мисао црња, ужаснија, ефект потнунији. * * * Сада долазимо пред једиу замисао, што граничи баш махпитошћу. Послпје толико туговања пјесник се предомишља »Можда није то баш тако,« моЈКда је био ђе на путу, па се џ сада жељан дома врће, « А преда ме ти изађе Окићена са бисери,