Стражилово

СТРАЖИЈГОВО

Т 8А ВЛ1АВУ, НОЖ ВЛАОНИЕ И УРЕДНИК ЈОБАН ГРЧИћ.

БРОЈ 48,

У НОВОМ САДУ 27. НОВЕМБРА 1886.

ГОД. II,

БЕГУНИЦА.

I.

'Аироко поље трска сува фила норед воде Саве, А кроз њу јесењ ветар дува, Те јгоми сламке свеле траве. Студена вода, замућена, Таласом груди брегу пара; А мрко-жута, мутна пена Шуштањем брегу одговара. И плаво небо сјајно чело Покрило валом туговања И натуштено, невесело Од земље своје лице склања. Облаци мутни погоне се, Те крију месец, звезде јасне. Живота нигде не чује се Сред ноћи тавне и ужасне. Једино што се из даљине Зачује урлик вука гладна, И овамо се право виНе Иа брзих крилих ветра хладна. II. Прилика једпа ту се дала; Облик је тешко разазнати. Крај замућене реке стала И сетним оком ток јој прати. А муња облак кад просече, Тад спазиш бриге пуно лице И сузу, како с ока тече И кваси образ немилице. Допре ли урлик бесна вука ,1,(1 уха њена пажљивога, Задрхти сва од грозна звука, А поклецне јој слаба нога.

III.

Три дана Стане не зна друга Ван хитрих вала Саве бурне; Три дана тако хладна, дуга, Њих она прати брзе, журне. „Еуд валовита тече Сава," Чула је песму од гуслара: „Обновљена је тамо слава, Повраћена је круна стара. Душмана српских тамо није, За вешала се не зна тамо, И венац славе том се вије, Који за Српство гине амо." А три су брата њојзи пала Од клетог зрна душманскога, А с исте среће ни зазнала Бабајка није, оца свога. Још млади војно њојзи оста, И он је, тужну, посла амо; Јер гледала је јада доста У домовини тужној тамо. А он се гори чарној крете, Да оца свог и браћу свети. Поглавица је дичне чете; За слободу ће с њом умрети. IV. Три дана она гладна, жедна Ту срећну земљу сада тражи, На милог војна мисао једна Очајну душу још јој блажи. И он ће скоро за њом амо, Једина радост и уздање. „Ах, брже само, брже тамо!" Чује се њено шапутање.