Стражилово

1Ш

како ,је славно Јело у војсци та попара, на коју иначе са нрезрењем гледамо! Имао сам једнога друга, који је врло лепо умео да зготови попару, и још већма да слади, кад једе. Не могу ни сада а да се не насмепшм, кад се сетим, како је вредно ишао од једног до другог те тражио, шта му је требало, да попара буде као гато ваља; јер треба да Знате, да ниједан никад готово није имао свега, што му је требало, да је зготови. Ако је имао хлеба или пексимита, није имао масти; ако је имао масти, није било ни хлеба ни пексимита, или је имао тако мало, да је морао тражити још кога ортака; ако је имао и хлеба и пексимита и масти, није имао соли; а ако је и тога било, није имао чинијице, или како је војници зову „порције", у чему да скува. Увекједакле нешто фалило. А помислите, госпођо, тек на оне паклене муке, кад се нопара пушила у порцији, а нема ни кашика ни виљушака. чим да се једе. Па помислите на још веће муке и страх, кад је један имао кашику, а други нема, не може да је нађе, те гледа, како се онај браца с кашиком жури, да на своје добро употреби време, док онај не нађе кашику. Обојица се гледе испод очију. Онај би и плакао и пукао би од

беса, криво му је на сав свет, а овај моли бога, да цродужи то стање још мало. Када испразнисмо целу порцију, кад је већ тако изгребосмо, да је није било нужно готово ни прати, онда се вратим ноново у трупу, говорећи у себи Ненадовићеве стихове: Глади нема, глад пролази, И веће смо сада сити; После глади жеђ долази Треба рујно виио пити. И у томе треба знати Српски образ осветлати. Ми бисмо га, госпођо, заиста били осветлали, али није било готово ни воде, а камоли вина, те тако нам оста од жеље за вином на срцу: „једна тешка рана, тежак уздисај". Ето вам прва три дана из рата. Ви не можете ни изискивати од мене, да вам излажем наше и бугарске ратне планове, јер ја то нисам могао ни дознати. Све, што могу да вам кажем, то се оснива на оном, што сам својим очима видио и што сам сам чуо. И тако ево дођосмо до борбе на Сливници. Борба је трајала више дана. Но о томе у идућем иисму. Ваш II.

«КШ)-

ПИСМА ВУЕА СТЕФ. КАРАЏИћА ЛУКИЈАНУ МУШИЦКОМ. ИЗНОСИ НА ЈАВНОСТ МИЛИВОЈЕ К. БРАНКОВИЋ.

XIX. У Бечу, 13. (25.) Сеп-г. 1818. Пречесње.јши Господине, мени љубезњејши и високопочитајеми! Примили смо данас послати на Г. Копитара Апустол и копије од двије дипломе. Вала Вам. Не брините се за њи. Ама зашто нам не пишете за Бога? Ја о вами дању мислим а ноћу сањам: ноћас сам Вас виђео у свему окруту црквеном у вашој сали, кад ето ти јутрос Копитара с Апустолом и са Славепским писмом. Пошљите ми одма атрес игумана Бешеновачкога, зашто више немам Орискога Рјвчника, него још два табака непечатана. Како Вам се допада та рецензија о њему? Јел' да се познаје, ко је писао? „ћера Туре Краљевића Марка." За Алексу Вашега имам Вам неповољне гласе јавити: сутра ће бити неђеља дана, како га нема, ггати се зна, куда је! У 8 сати је изишао из квартира, с намјеренијем, да нсси агенту атестате школске, па више није дошао! Једно је писмо оставио онђе на свога друга, у коме нише, да иде да се

убије (то је писмо сад код агента); а друго таково нисмо кажу да је нисао овђе Гистићу из Карловаца; кажу да (од прилике) овако стоји у Гистићеву писму: „Ако ме не шдиш до недеље, то знај, да вигае нисам жив на овоме свету; а Вук ако ме буде оцрнио код стрица, чупаћемо се на ономе свету." Може бити да сте му Ви гато писали, пошто сам Вам јавио, да је био у аришту. Ја никако не верујем, да се он убио, него ваља да је куда утекао, или со ђе овђе сакрио. Он је носле аришта био ево два мјесеца, полагао је егзамене у школи (али, кажу, није све положио); шнајдеру је био дужан 50 ф. па је платио; каже шнајдер, да је извадио новце из некаква писма (може бити да сте му Ви послали?) Кажу, да је нисао ономе свом другу: ја сам- изгубио чест и поштење, а живот је без тога нигата! Али ја опет не могу вјеровати, да се он може убити. Ја би Вам јога пређе о том писао, али сам чекао, док се боље не разберем. Ја сам Вам пређе писао, да је имао код куће Наивагге^, али сам сад разумјео, да није, него је био код профуза у милитар-