Стражилово

1697

СТРАЖИЛОВО

који има кошница, не сме да их продаЈе, или ако их прода, духне у продату котпницу, извади из н>е неколико пчела и трипут обиђе око н>е. Ово све чини за то, да не би продавањем пчела продао и своју срећу у пчеларењу. — Наш народ двојако мисли у опће о пчеларењу. Једни мисле, даје лепо пчеларити, и уверени су о великој добити са пчеларења; а други опет говоре о гвему с презрењем: „Тешко оном, кога мухе хране!" — Такође наш народ верује, да гдекоје ковапџије знају послати своје пчеле у туђе кованлуке, да краду мед. Лепо вели Филип ђорђевић у предговору својега Пчелара о овоме, како је он из незнања хранио пчеле на дану, те му туђице упропастише све когаиице. Кад је заиитао једнога кованџију за узрок, добије за одговор: „Немаш среће у пчелама, не дају ти се држати; или имаш злотвора, па је послао своје нчеле на твоје." — Да би се кошнице јако ројиле, посипа наш народ своје кошнице ситном нрохом, кад дође на божић из цркве с јутрења. После мећу курјачје грло на лета, да кроз њега нрођу ичеле, да би биле грабљиве као курјаци и крале мед из туђих кошница, те доносиле у своје. Занимљиво Филип ђорђевић говори о својем кованџији, којега је најмио био и добро му плаћао, да би само једаниут запатио кошница: „ Е ј В о дође и ројидба, почеше се кошнице ројити. Први ројеви добро се хватају, али други и трећи, они се теже хватају. Један рој како поче се пугатати, одма ггође у вис и поче се у клупче купити. То је знак, да мисли онај рој бежати. Повиче мој кованџија на мене: „Дај нож кованџијски". Ја му брзо нож однесем. Он нож у земљу задене, но рој одмиче. Није ни то доста моме старцу, оће и другу вештину да нокаже; иоче се свлачити. Ја мислим, каква ће то церемонија бити, памуповиках: „Оде рој!" Он рече: „Не бој се, док сам ја овде." Ал да видиш старца, кад се свуче, на кроз ногавицу за ројем гледи. Кад је рој већ тако далеко отишао, да га нисам могао ни догледати, и видим да старчеве враџбине не помажу, упутим се ја за ројем гологлав и стигнем роја, који лећаше преко усева, жита и кукуруза, и тако сам га пратио петоро дужи. У том сам намерењу био, да га се не манем, докле год где не стане.

Али ево беде веће! Рој удари преко једнога салаша, на којем је било много вашака; и тако ме вашке опазе, па се посуктају за мном. Ја ништа не имађах у руку, будем принуђен натраг се вратити, једва се од вашака спасем. Кад дођем кованлуку, онда уморан и оштетован повичем моме кованџији: „Је ли, чича-Брко, не теде се рој вратити натраг, да те види, какав си леп? Забадава си правио церемоније!" На то ми одговори чича Брка: Е, мој господару, није био наш; да је био наш, не би побегао!" На то му ја лепо захвалим, кад је знао тако погодити. Али други нут, кад је тако приметио, да рој оће да бежи, није се више уздао у своје церемоније него виче: „Дај, господару, гатрцаљицу, бацај воду; овај ће бежати!" — 0 свима овим враџбинама нека чује читалац, како лепо мисли српски Еренфелс, Аврам Максимовић, највећи практични кованџија српски својега времена: „Љубезни пчелари, не верујте сујетним враџбинама. Заиста против праве вере сагреншли бисте, ако би око овога невинога газдовања вагаег ма какве враџбине чинили. Не слушајте оне, који говоре, да је најбоље на дан светих 50 мученика пчеле износити и у нетак да није добро износити, јер такови или боље не знају, или вас преварити мисле. Био понедељак или петак, били мученици или други свети, у један или други дан, само ако је пријатно и угодно време, слободно износите и пуштајте пчеле ваше; истим начином, кад видите, да у јесен већ излазити не могу, затварајте и на зимнигате остављајте их. Што је год здравому разуму и светому еванђелскому закону противно, не верујте. Ако вам ко рече: Овако је и досад рађено, овако су и оци наши чинили, пак су добро нролазили; многи су знали учинити, да им ројеви не побегну или да се врате; везивали су чаролијске чворове, да им нико у кованлук ући, или, ако уђе, изићи не може, и т. д.,кажите такому, да су то само сујетне гаталице и басне. Зашто сад такове мајсторије когод не зна? Или зашто такове у нрисуству разумнога пчелара не догоде се ? Може где који чинити чудеса око пчела својом вештином, али то ништа не може бити нротив силе природе." (Наставиће се.)

И030РИШТЕ И УМЕТНООТ, (Глазба у Срба). Под отим натииСом донео је Загребачки У1епас (бр 46.—48.) красан чланак, а из нера уредника свога, про <Ј ?есора ЈЗјекоСлава Клајића, који је и

сам човек музичар. И у нас је особито популарна и омиљена комнозиција његова: „Мисли моте,.. ." по речима Петра Прерадови Ка. Колико нам годи, што је чланак иисан с братском симпатијом, а ипак тако објсктивно, да није притајивао ни