Стражилово

1685

СТРАЖИЛОВО

1686

на највеће изненађење својих ученика. Они су ваљда мислили, да неће уопште ни умрети њихов стари учитељ, јер многи Сумраковчани не памте, кад је дошао за учитеља. Ја сам се чудио, како је човек, који у животу имао да претрпи толико борбе и напора, могао бити тако дуга века. Носле старог учитеља дошао је неки Јефта Ижичић, пијаница и протува светска. Био је само шест меседи у Сумраковцу, ал ће за то Сумраковчани имати да приповедају за шест столећа покоре, што их је починио. Шестог месеца истерали су га, а школу су до јесени затворили. Школа и старији ђаци немо су ми приповедали, како је могао стари учитељ толико живити, а његов наследник Ижичић тако брзо бити протеран. Знање тих ђака и њихово владање давало ми јасну слику њихова рада. Тај рад нећу овде додирнути, а исто тако нећу писати ни о особењачком животу моја два претходника, као што сам их из чувења нознавао. Те необичне учитеље радо бих овековечио, и покушаћу то, док још више о њима дознам. Заиста су то заслужили. Но сад ћу да пређем на ствари, много обичније, које су у нашим селима често у моди. Овамо спада, да сам своје будуће ђаке затекао занемарене — у врло жалосном стању. Ма да тако волим наше ратаре, опет од чудног су утиска били на мене моји ђаци. Изгледали су ми као мали дивљаци, спрам оних, какве сам их ја хтео извести. Велики ме носао чека. „Али с ким ћу, али чим ћу?" Једна школа је мало на стотине деце. Треба да се подигне још неколико школа. На томећу радити..." Под идућим датумом биле су неке успомене, које не спадају овамо на ствар. Млади учитељ, као што видимо, био је човек пун нлеменитих осећаја и тежња. Нарави је био благе, као створен за учитеља. Учитељ и попа брзо се спријатељише. Вили су упућени једно на друго. Једне су их намере руководиле, једно и исто зануштено поље чекало их је, да га раскрче, нарави су им биле сличне, и они брзо постадоше једна душа у два тела. Младост се с младошћу загрлила, да у заједници испуњавају завет својих позива. Кадгод им је време допуштало, били су заједно. Заједно су учили и читали, заједио су ишли у цркву. Еолико је пута поп Милош многе сате преседио у школи слушајући, како његов друг учи децу. Хтео је од њега присвојити начин, како ће у већем свету учити велику децу. У деци је уживао. У њима је гледао своје потоње парохијане. Те младе воћке

хтео је превијати, у њих је хтео улити просвету, поштење, српство. Штогод су почињали, заједно су почињали. Тако су основали земљеделску читаоницу, али су набрзо увидили, да светлост не помаже онима, који немају очшу. С удвојеном снагом опет се вратили школи. У својим тежњама били су скромни. Нису уздисали за Душановим царством, већ су у своме селу нашли довољна делокруга. Једном седи поп Милош сам, па се дао у мисли. Кад ал трже га неко закуцавши на врата. „Слободно",и унутра уђе Мија Бродар. „Помоз Бог, оче!" назове Мија. „Бог ти помогао, Мијо. Које добро?" Попа је с радозналошћу гледао у Мију, а Мија оборио очи, па гледи у земљу. „Није добро, оче, зло је." На лицу Мијину могло се видити, да је заиста зло. Иопи га је жао било, али му је уједно мило било, што је тај завојити Мија к њему дошао, да се јада. Он је Мију добро познавао. Неће Мија од свакога савета тражити. „Какво зло, Мијо, нигде га не било ?" „Изгубио сам процес. Осудили ме на робију. На иравди Бога су ме осудили. Изнели су на мене, да буним народ против власти. Веле, подбадам људе, да не плаћају штајер. Ја сам се смејао, кад сам чуо, да ме кнез зато тужи. Рекох, нећеш Иво поплашити ни Мијино дете. Ал гле покора, нађоше и сведоке, пет сведока, да криво сведоче. Изумеше и речи, што сам их говорио. А ја стао, па се скаменио. ЈГажу, рекох судијама, сви, колико их је. Лажу несретници, тако ми поштења. Ал све бадава. Осудише ме, да робујем два месеца и да платим судске трошкове. Кад ми је фишкал растумачио иресуду, не мож' бити, рекох, ваљда ниси разумео. Али они и не слушају на мене, већ питају даље: да ли пристајем на пресуду? Не пристајем, не пристајем, ићи ћу самом цару на тужбу. Где бих пристао, кад нисам крив! Фишкал ми рече на уво, да терам на даљи суд, а ја му на то: да, да, ићи ћемо цару. Ал он ми рече, да не морамо ићи, већ ћемо писмо послати. Сад морам чекати, док не стигне пресуда од горе. Макар шта платио, само да ме не затворе, јер ту срамоту не могу претрпити. Много сам већ новаца издао фишкалу, ал ништа, само да се помогнем .. . Вадава, право је мој деда говорио: близу је последње време, свет се здраво нроневаљалио. Попа је са саучешћем гледао Мију. „Дошао сам до вас, настави Мија даље, да учините добро, па да ми узајмите, ако можете пет стотина форинти, а ја ћу вам скоро вратити." „А шта 110 ти толико много?"