Стражилово

1759

СТРАЖИЛОВО

1760

потроше. Да се не би узалуд силан мед трошио на кроз решетку, а друго пролазећи кроз њу искрзају нрихрањивање уљева, ограничи се плодиште Хане- крила, те не могу вишс бити за рад, него их друге мановом решетком. Ја сам противник овом начину пчеле изјуре напоље за на век. Како ја пчеларим пчеларења са решеткама, јер пчеле нерадо пролазе за време главне паше, казаћу на другом месту. , ^ - дд _ , , (Свршиће се.) ПИСМА 0 СРПСКО-БУГАРСКОМ РАТУ.

г—џ ПИШЕ ДАНИЛО П И С М О X. М. 30. Јулија 1886. год. Поштовапа госмођо! "ТОећо! 1сћ егкга^' сЦећ п1сћ4. Сгое№е'в 1?аиз1. Сливнида! Неће ли се Србин, ма и тренутно само, сетити горњих речи Гетових, кадгод се опомене битке на Сливници, те наше срамоте над срамотама? Неће ли се српском војнику и нехотице рука мапшти за мач, да спере ту љагу? Али не. Мируј, мачу! Србин више први не треба да те потрже, не зато, што би те потргао на Бугаре, него због других племенских сродпика, који би га опет теретили многим нрекорима. А потргне ли те изазван, ја сам готово уверен, да ћеш љагу спрати, или ћетп се сав покрхати, да се више нигда можда нећеш поправити. Вама је, госпођо, можда чудно, што ја сада овако зборим. Но морате признати и сами, да би боље било, да није ни било овог рата; али кад га је већ било, онда смо опет ми себи пречи, онда је боље, да смо нобедиоци, него побеђени. Кад смо се 5. Новембра изјутра кренули из Драгомана пут Сливнице, дух у нашој војсци почео је већ да се колеба, јер се војницима никако није свидило то, што смо се у очи тога дана вратили, па сутрадан опет идемо напред. Поред тога се још већма узнемирише, кад испред нас претрчаше преко друма два зеца. Наш је свет сујеверан. Стигосмо до висова „Три уши" и заустависмо се пред самим висовима, чекајући, да нас поведу у борбу. Борба се па висовима већ отпочела, пуцњава се сасвим јасно чула. Нисмо стојали ни четврт часа, а до нас дојаха краљ са целом свитом и рече нам: „ Јунаци! Ваша браћа, а моји храбри Шумадинци показаше се на Трну као прави јунаци Две хиљаде Бугара заробљено је, отето је мпого орузкје. Ја се надам, децо моја, да ћете се и ви показати достојпима мајке Србије; надам се, децо моја, да у храбрости нећете заостати за мојим храбрим Шумадинцима." Војска се одазва са: „Живио !"

К. X. НЕДЕЉКОВИЋ. Тек што је краљ отишао, дојаха потпуковник Коста Милокановић и рече: „Други батаљон седмог пука замном!" Кренусмо се лево и почесмо се пењати па први вис. Тек што смо прешли вис, а угледасмо жалостан призор. Војници из деветог пука (то су Гумуни махом из Пожаревачког округа) стали бегати. „Натраг! Куда бежите, срам вас било!" викали су војници из седмог пука. „Па ја сам, брате, последњи побегао" — тако је сваки одговарао. Наиђосмо на превијалиште. Гањеника већ беше доста. Мислио сам пређе, да бих се згрозио, кад бих видио рану, но тада бејах сасма равнодушан. Жалостан је призор, госпођо, видити рањенике на превијалишту. Једноме је размрскана нога, и ви га видите, где лежи блед, изнурен, ван себе, а из оног парчета, што пре неколико тренутака беше још нога, лопи крв. Другог носе на носилима, на њему има више рана, али је ипак жив, но то су му последњи тренутци. Очи су му преврнуте, рука на месту, где је несрећни куршум ударио. Још само неколико тренутака, на нема више ока, које је весело гледало, нема више срца, које је јуначки напред ишло, нема руке, која је своју децу, своју љубу хлебом ранила. Трећем лопи крв из груди, јер му рана није још превијена. Крв се већ чисто стврдла, те изгледа као какво грумење. Он се, јадник, грчевито трза, уста су му отворена, дољња вилица спала, а виде се крвави зуби, поглед му је узверен. Смрт му стоји више главе. Четвртом је већ завијена рука те седи замишљен, наслонио се на другу здраву руку те очекује, да га носе у болницу. Петог јадника постигла још већа несрећа, куршум му пројурио кроз уста, а изашао испод врата поред вилице, те не може ни да викне: јао, само крчи, као кад ропац стегне болесника од сушице. Крвљу му .је обливено лице. Коса, брада улепљена од крви. Свима је крваво одело, крваво место, на којем леже, крвава носила, на којима их донеше, крваво лице, крваве руке; куд погледиш, све сама крв . . . човечија крв. „Па то мора бити", мишљах ја. „Али ако се већ