Стражилово

1761

СТРАЖИЛОВО

1762

мора да иада, онда је боље на месту остати мртав, него богаљ . . . вечити богаљ." Попевши се на други вис видесмо пред собом подалеко битку и разредисмо се у ланац. Дошавши до једног шумарка заустависмо се, отворисмо јаку ватру. Мало по мало па дођосмо сасвим близу непријатеља и плотуни почеше да грме. „Чији је оно плотун, наш или њихов?" запитао би који, тргнувши се од страшнога треска. „Наш, наш", одговорио би други храбрећи, и ако ни сам није знао чији је, јер војник, чим чује, да је непријатељска ватра јача, одмах малаксава. Наиђосмо на други шумарак и пуцасмо из њега једио четврт часа, кад се зачу труба где свира: напред! Дим се белио као магла. Ваздух беше сасвим загушљив. Сваки беше гарав и црн од барута и дима. Тек што пођосмо напред, а искрсну потпуковник Коста Миловановић. „Паиред браћо!" викао је. „Чујете ли како свирају химну." И доиста морали смо бити врло близу, само се од дима није добро видило, јер се лено чуло, како непријатељска банда свира „Шуми Марица —" У том ударише наши добоши. Трубе засвираше јуриш. Знате ли, госнођо, шта је то, кад ноћу букне пожар, кад припуцају пушке, кад се свет усколеба, трчи, јури к опредељеном месту, трубе свирају а звоио на кубету откуцава онај страховити, прекинути, монотоии позив у помоћ погорелцима. Ето на то налик изгледа јуриш, само је куд и камо страшнији, јер се овде лије крв, животи остављају овај свет, а место звона тутње „паљбе батеријом." Ножеви полетише на пушке, и готово у трку пође се напред, а иза нас наши топови проламаху небо и објављиваху. да је сада поред пожара и поплава, али од људске крви. Свирка се све јаче чула. Бугари и ие знађаху, да су својом свирком одушевљавали и српску војску, јер војник, кад чује свирку, не стрепи ни од чега. „Аха, ено их где узмичу уз брдо", кликну неки Гадојица. Одјек тих речи био је оиет плотун. Са свих су страна иаши војници јуришали на вис и не потраја дуго, а вис бевЈе наш. Кад смо се поиели горе, била је тамо читава граја. Говорило се, да девети иук пуца на нас, мислећи, да смо Вугари. У трећи батаљон нашега пука беше већ ушао немир, да не кажем страх. Ако је најзад била истина, да је и девети пук пуцао на седми, онда није ни чудо, што је ушао немир у овај ваљаии пук, кад се узме да је био између две ватре. Окретасмо се ту једно нола сата, па после сиђосмо са виса, који је онако јуначки био заузет.

Ништа нема горе, него кад у војску уђе страх, а да то буде, довољно је ма нред једним простим војником рећи ма што непријатно и са зебњом, и онда се то за час рашири по целој војсци и страх је ту, а од поплашене војске нема ништа. Сишавши са виса доле одосмо на старо место и тамо преноћисмо. Тако се свршио —• бар тамо, где беше седми пук — 5. новембар, први дан борбе на Сливници. Када устадосмо 0. новембра, прво нам беше да видимо, шта је са висом, који смо јуче, готово без разлога наиустили, и са задовољством приметисмо на њему две чете трећег батаљона нашега иука. По изгледало је чудно, што су ти људи стојали без шанчева, без опкопа, без икаквог утврђења, а било је у изгледу, да ће Бугари још тога дана нанасти на вис. Око подне виђали се наши војници где слазе са виса, без оружја. Иптли су по сламу и дрва, па су их пустили без оружја. Но како су ишли, онако су и прошли. Доцније се чуло, да су Бугари заробили многе од њих. Те ноћи Бугари нападоше н на вис и отеше га понова. Од трећег батаљона седмог пука остадоше још две чете. На нашем се вису 0. новембра иочеше грозничаво правити ровови и заклони. До тога дана бесмо нааадачи ми, а од тога дана Бугари. У прављењу ровова затече нас и ноћ. Почех тражити, где ћу да спавам. Отидох на окомак виса мртвсј стражи, јер тамо беше доста сламе. Мртва стража је страшна и величанствена. Ватре нема. Не види човек готово ни прста пред собом. Помрчина као тесто. Небо се беше наоблачило. Сва стража скупила се једно уз друго, и ирема оном белом снегу изгледају као црне хавети. Ни шапата нема, а некамо ли јасна разговора. Уједанпут се зачује кратко: ист и сви скоче на ноге; пушке шкљоцну; готове су за пуцање; стража се разиђе идући тихо, нечујно, и за мало па се опет врати, опет се пригне к земљи, опет се збије једно до другог, опет нема тишина, опет прислушкивање, а из близине се чује шкрип снега под лаким ходом шиљбока са мртве страже, који са одапетом пушком упире оштар поглед на све стране. ЕГзгледа као тежак грешник, велики покајник, кога мори грижа савести, те је нобегао амо у тишину, у даљину, и звера на све стране, као да се боји сваког ма и најмањег шума, који би га опоменуо на овај свет. II чим најмање што примети или чује, преко усана му пређе кратко: пст, које иде од шиљбока до шиљбока, а на мртвој стражи види се опет оно потмуло кретање. II тако то траје целу иоћ. Не могавши ту заспати,