Стражилово

1777

СТРАЖИЛОВО

1778

Кум Трнка, па кума Трнкиница морају у собу; аја, није друкче. Још на авлији помири се Ева с љима. — Одавно нисмо овде били, — примети кума. — Седите, седите! — нуди их Ева, а брише кецељом клупе. — Рђаву сам ноћ имао. Све једнако посла с јуницом. Куму мораде још горе бити. А где је збиља кум? — пита Трнка. — Оде јутрос. Ко зна, где сад тумара ? Отишао, да тражи јуницу. А где сте ви тако брзо нашли јуницу? Јелте, бог с вама! — пита Ева. Трнкиница узе реч: — Послала ја овога мога с јуницом с вашара напред, а ја, као велим, још да попазарим све, што ми треба. Па овај вам се нашао негде с кумом, те вежу јуницу о прозор код крчме и уђу у крчму. Кад ја пазарила, пођем кући. Дођем до крчме, па, мислиш, удари ме гром, кад познадох нашу јуницу. Уђем унутра. Кад тамо, а овај мој седи с кумом. Зовем кући; ал они ни главе не обрћу. Хајд ја сама. Него жао ми јунице, гладна, озебла, тек да проговори: Помози! Тако је доведем кући и вежем у појату. Овај мој дође пијан као мајка, па не зна за себе ништа све до у само јутро; једва што избројао тридесет форината, што добио за јуницу. — Тридесет и пет, — поправи је Ева. — Какво тридесет и пет? Управо тридесет, тврди кума. — Није него! Мој муж је платио тридесет и пет, — опет Ева. — Ја сам добио само тридесет, — правда се Трнка. — Зато ти нећеш да дођеш куми? Бојао се, да не дознам, како ме вараш! Камо петица? Говори! Дај амо! Амо петицу! Ко ће, кумо, с оваким човеком изићи на крај ? Да га жена о узици води! — А јеси ли је ти одранила? Јеси ли је ти појила? Нисам ли се ја мучио око к>е? Па зар да ја не видим ни длаке од н,е? Ево, на једну форинту. Добио сам, истину да кажем, тридесет и једну. Трнка баци сребрњачу на сто. — Аха, ту је једна! Задржао си, а? Е, па кажите сад сама, слатка кумо! Овамо још и она четири форинта! Не треба теби дати ни новчића,.. . пи новчића, знаш. Ваљда да ноједеш? Дај овамо да дам за со, за порцију... Не зна човек, на што ће пре, а он крије четири форинта! да је четири грошћа, али то је преко јего! Дај све овамо! Зло Трнци. Зна, да би се бадава изговарао. Не зпа, шта да ради. — Добио сам, веруј, тридесет и два, ии за но-

кат више. А платио сам и алвалук, па ми остало још двадесет новчића. — Овамо дај и то. Није него да бацим у мутну воду! Зиаш ли ти, шта је то двадесет новчића? Играо би се с њима као дете, метнућеш у уста и прогутати. Дај, биће ми на со. Трнка се ражљути, па извади из кесе место иовца од двадесет новчића читаву сребрњачу, те је баци на сто. Ал тек кад новац звекну, виде, како се љуто преварио. — Ето ти, на! Ради, шта хоћеш. Немам више ни тантуза. — Гледај га, гле! Та, то је сребрњача! Ха-ха-ха! Ала си прошао! Трнка избаци и трећу форинтачу. — Ето ти и последња! Гледај само, па их што пре удај.. . Кумо, само сам тридесет и три добио, и, ето, ви сте сведок, све дадох жени. Ал ти, Ева, — исплати Ицигу три форинта, како знаш. Не ћу да сам дужан. Понда ће куми Кртовици: —■ А где је кум? Сиромах! Сиромах? — Тражи јуницу. Није јутрос ни залогаја узео у себе, већ оде онако мртав гладан, — вели Кртовица, ал не вели, да га је она отерала. — Кумо, је ли то хришћански, пустити човека гладна од куће? — 0, има он, има. Склонио је он себи три форинта од јунице. Мени рече, да је купио за тридесет и пет. — Откуд вам је бројао новце? — Из кесе. — Другде није имао ни новчића. Видио сам, кад их је мећао. Оне две форинте нотрошио је на алвалук. Трнка исприча куми, како је Шмалок преварио Крта. Кртиница се замисли. Поче да жали мужа, што га је тако истерала. Трнка пита: — А је ли био невесео, кад је отишао ? Кртиница рече, да је плакао и да је рекао, како га неће никада више видити. — 'Гако! То је лепо! Газда да иде од куће за једну длаку! Ваљда да пасе или да рије? Зар ви не знате, какав је он? Може што себи човек учинити. Умеша се Трнкиница: — Гле, како се бране! Добра браћа! Дабогме, врана врани не ископа очију! Кртовици не иде сад муж из главе. Боји се, збиља ће урадити што од себе. Па се окрену Трнци: