Стражилово
I
1779
1780
— Ко ће да нам чарапе плете"? — вели тета Рапава. Поплашпла се за Крта, јер већ три године, како му је дужна за чарапе. На то ће јој муж: — Па тако добро и јефтино да нлете као нокојни Крт! Знао је и да пречека човека за оно мало. — Нек плете сада љегова милостивна, — умеша се нека млада. — Не знам, како ће без њега сама да газдује. Не ће, чини ми се, понети више широке капе с црвеним пантљикама као досад, — рече Ева испред цркве. — Него и тужи за њим! Може ако оће и очи ископати, ако ће га и из земље ноктима изгрепсти. Њега нема, па нема! — рече једна, којој је Кртовица била кост у грлу, што се она удала за Крта. — Црна земља не говори, друге, — зави опет нека друга. — Не ће, жене, гром у коприве. Ни надати се нећемо, а он ће искрснути. Мали је, али је обешењак из корена. Никад истину рећи, већ све ђаволи, — заврши Адам Врчњан. Штета кума! Трнка га тражио најпосле и по планини, није ли се збиља где обесио. Но све бадава. Крта нема на нема. Чеше се Трнка, где га и не сврби па сам себе криви: — Само да сам му новце вратио, не би до тога дошло. Кртиница да свисне. И сама јуница риче. Кртова торба виси опрана о клину. Дала би Ева стотинарку, да јој ко доведе жива мужа. Дала би све, што има, за њега. Хвали га, боже, пред људима, хвали, све у звезде кује. Стоји тужно шило забодено у гредицу. Отромбољиле се о дувару жалосне маказе. И сахат стао, нема ко да га навије, а Ева не уме. У соби тигаина, по кући тигаина. Куд по-
— Идите за њим. Идите, молим вас, па га потражите и реците му, да је јуница код куће. Нека само дође кући, биће све добро. — То бих ја и онако урадио, само да уверим ову моју, да сам збиља добио само тридесет и три форинта. Идем. Збогом!. . . Оде Трнка у Мрханово. Тражи Крта као иглу. Али нигде Крта, нити Крту трага. Трнкиница цео дан на прелу код Кртовице. Чекају мужеве до мркле вечери. Али нема ни једнога, као да у море куда утонугае. Сутра дан јави Трнкиница куми, да јој је муж доцкан синоћ кући догаао, па опет јутрос поранио, да га тражи. Опет хајд кума куми на прело. Дуг дан као у зла господара. Једва у вече ево Трнке. Али нигде Крта, ни од Крта трага. Трећи дан обигаао Трнка сву јабану унакрст. Завирио у сваку крчму. Пита, кога год сретне, за свога кума. Описује га, оваки је и онаки је: е, иоси криву чугању, е, омален је, е, сакат у нози, нема зуба, носат; показује им, и како иде; каже, како искриви једну ногу, а левом руком весла око себе. Смеју се људи ћораву послу, па веле, да иису нигде видили таква човека и моле Трнку, да им га нокаже, кад га нађе. Али нигде Крта ни од Крта трага. Плаче Ева, плаче по ваздуги дан. Али се нада јадница, да ће јога наћи мужа. Сваки дан му кува слатке ракије. Но уместо Крта поније ракију Трнка. кадгод се врати с хајке. Трнци жао кума пред Кртиницом. А у себи хвали Крта, како је паметно урадио, гато се опростио таке жене, па већ помигаља, како би и он своју жену мало поплагаио, па да и сам бане кудгод у свет. У Адамовцима свуда разговор само о изгубљеном мужу. Искупиле се жене једаред на прело, па разговарају. Једна вели: — ђаво га је узео, гато је мале чарапе плео. — Намтите, — друга ће опет, — тај не ће поћи с овога света као његова браћа. Убиће га ракија. Ветар груну о нрозоре. Тета Рапава јави се иза пећке: — Чујете ли, како жвижди ветар? Неко се обесио. — Обесио! Збиља обесио! — рече чича Рапави. — А ;;о ће други, ако није Крт!
гледи, све је подсећа на мужа, па плаче, плаче, да се угугаи сузама. А како да не плаче? Прексутра је већ божић, а мужа нема. Нема ни наде, да ће га икада видити. Ето које је то доба, како га траже! Сваки живи тражи кућу на божић. А он да је жив, зар не би дошао својој Еви? Није јој до себе, њој је доста за божић и печених кромпира. Трнка још не губи наду. Ева се богме баш и не нада више. Откуд и да дође? Снег завејао путе. Можда ће на пролеће наићи само гдегод на каква мртваца, кад се снег ото-