Стражилово

2

СТРАЖШ10В0

Б р. 1.

Грађани су на гласу као лијепи сој људски и као јунаци. Заиста љеиших момака и одива нема у Црној Гори. Они се поносе, што су им стари, при крају прошлога вијека, угостили патриара Бркића. И Мали Шћепан бјеше се склонио међу њих, кад 'но беглербег Румелијски са сто хиљада војске ирегази Црну Гору до т 1ева, гдје му пуче погибија. »Цар се сакри у село Грађане, а царицу*) Црногорци бране«, вели владика Раде. Дакле ево што се догодило у Грађанима, отрагу веколико година. На Петров-дан, о сунчаном заходу, изађе сердар Иван Епежевић на своје пространо гумно више куће. Бијаше кратак, једар, румена лица и просиједих бркова. Заодио се сердар као да ће у сватове. По врх зелене доламе обукао токе, а за пас затакао двије леденице и нож. Чибук наслонио на раме, па чепука по гумну, па се устави и обрће око своје сјени, те на њој гледа, како му крај од ножнице стрши испод бока. Њеко му се јави из браства: »0, сердаре, ето пас на пошјед!« »Хо'те, ваистину!« одговори он и сједе на два бубуља, стављена један врх другога уза -стдавину: ■ Док је напунио, дођоше њих четири, сви без џамадана, па посједаше на плоче, испод коломата. »Чудна розонека!« рече најстарији, њеки бркоња, бришући рукавом чело. Оно троје момади и онн почеше хукати и отирати се, као да бјеху дотрчали а не домиљели. Сердар помњиво намјешташе труд на кремен и омјераше огњилом, па рече: »Розопек ја, као и сваке године у ово доба!« »А ти, стрико, обукао још токе . . . Чудим се, како се не растопиш под њима!« дода један понајмлађи. Сердар стисну очи; чело му се набра, а обрве се поклонише. То ти је знак, да се наљутио. По што одби прве димове, загледа се у момче, па ће му: »Ја сам, дијете, овако навикао, иа данашњи год, а ви ако ћете и без гаћа, може ви бити. Ми стари Црногорци не мислимо, како ће нам бити угодније, пего како љепше доликује . . . . Растопити, као да сам од шећера! Чудно ли се бебупи данашња младост, боже! . . . Мали се зацрвене, као да си га жеравом посуо. Другови да га прождру погледима, но се умиј еша бркоња: *) слободу.

»Не карај га тако, сердаре, за малу ствар! Није мислио да те дира. Хајде, Лале, помири се стриком!« Лале скочи на цмок Ивана у руку. Овај се одмах насмије и поглади га по глави. Такав ти бјеше. Срдит и милостив, за колико би се прекрстио. Прави »стари Црногорац«. Сердар бјеше инокосан у кући. Осим стопањице иемаше до унучића Ивана и шћер Дуњу. Дуњи баш доликоваше 'то име. Бијаше сушта здравина, као и отац. Повиша од њега, крупнијех црпијех очију, косе вилинске. Момци се шумке домицаху до сердареве авлије, да виде, кад би се чешљала. Вијенац, веле, мимо стегна. А кад би боса у кошуљи протрчала испред куће, тутњи, брате, земља испод њенијех ногу. Мали Иван оста од два мјесеца након оца, који погибе Дервиш ■пашине године. Удовица умрије нагло. Тако, гласна кућа сердаровића умал' се не угаси. Сва је староме нада, поред добра зета, оно чаме од пет година. Заћуташе. Чекају млађи, хоће ли сердар што започимати, а он гледа у огањ на лули. Зачуше се кораци. Бјеше то још десетак браственика. Сви назваше, па се понамјестише: њеки •дапгдвче, 'Шжи прекрстише ноге иа коломату. Веле, да им вјетрић пири у леђа. По што ту бјеше и постаријех, заврже се говор. Сердару се отвори шала. Поче да задијева час једпога час другога. Свима мило, јер он бјеше на гласу шаљивчина, домишљан, каква није било на да-' леко. Баш кад се он ухвати у коштац са њеким нодаљим рођаком, њекијем Курјелом таки му бјеше надимак — викну њеко између њих: »Прекидајте, ето ни сватова!« Сви обрнуше главе пут »прекоточине«, па сви у смијех. Иђаше двадесетак подаљијех Грађана, а иђаху један за другијем као сватови. То је знак, да иду ка главару на посјед. Сердар опет заже очи, али не што се љутио па њих, него на онога што их исмијаваше. »Некате, некате ! начините мјесто љуђима! « рече он и устаде. Кнежевићи се збише сви на једну гомилу на поустајаше и они, кад се први гости примакоше. »А гледај, бога ти, Латинче није најзадње, него међу њима!« опази онај исти ђаволан, што их сватовима назва. »Немојте тако, ђецо!« брекну сердар. »Ако је међу њима, и доликује му. Ви знате, чији је он сии?« »А и он је, бога ми, лијепи ђетић«, рече