Стражилово

Б р . 5.

СТРАЖИЛОВО

»Ти пијан? Којешта! Мрзи те устати иа се изговараш. Дај амо руку!« И Паја га ухвати под пазухо; хоће ои да га се курталише, сутра је пијаца па ваља подранити. Мало сам, мало Паја, и Дурут стаде на ноге. »Ето, кажем ја!« рече Паја а задувао се. »Сад хајде мало до сокака! Проће и тебе и мене дремеж, па ћемо онда опет натраг, да пијемо.» И он га поведе авлијским вратима. »Наслопи се ти само на мене!« вели Паја, кад изађоше на улицу. »Могу ја да те одржим.« Слагао је Паја, јер под теретом стење; но зна он слабу страну у пијана човека. »Мислиш не могу сам?« одговара Дурут и пусти га. »Ето, стојим! Мало се љуљам — но то је ништа, баш ниш—та! И баш ћу и кући отићи, могу ја, само кад хоћу. Лаку ноћ! А ономе — ономе — еудићу сутра!« »Е па кад си навалио, лаку ноћ!« једва

дочека Паја, журно затвори врата па оде у собу и леже. Дурут је прилично постојао и љуљао се. Ноге рапшрио а није смео да крочи, јер куд му нога пође, тамо . би му цело тело те би се претурио. У глави му ври, а очи се крпе; стоји а у пола спава. И као да се поплашио, е ће стојећки заспати, прикупи сву снагу и пође. Коракне једаред, дваред. Љуља, се, али одмиче. Баш на рогљу забатрга се. Глава га повуче на леву страну. Он рашири руке, да се задржи. Но руке млатнуше по хладноме зраку и он се стропошта на земљу. Или се ударио или га вино сасвим свладало, тек и не покуша, да се дигне. Мало час стаде и хркати. Заспао је. Није га пробудила ни кишица, што мало касније поче сипати. (Наставиће се.)

ново КОМЕДИЈА ОД МИЛУТИ1 1Р111 ^ ПРИЗОР ПРВИ. (У кући Тривуновој. Кад се завеса дигне, улази Цвета.) Цвета. Богу хвала, болест се окренула на боље. Да сам у своје време знала, не би дошло било до тога; али ко се могао и надати, да она тако воли Драгомира! Срце ми и сада стрепи, кад се сетим оног сграшног тренутка, кад по налогу брацином одоше да зовну попа ; још момци ни честито изашли а други отрчали по лекара; пала била у несвест сиротица. Од то доба — има неколико дана — она се истина не дизке из кревета, али — хвала Богу и лекару сад се на боље окренуло. У бунилу често чух где спомиње име Драгомирово — срце ми се у грудима цепало, — дозвах тада Милеву, и од н>е дознадох све. Зато ми се тако мрштила, кадгод споменусмо име Цифрићево. Али ко сме браци сада у овом времену споменути што о Драгомиру? Он, као тутор и старалац, зацело не би пристао на ту удају. Ба ипак морам ма шта урадити, не бих ли извукла из ових страшњих непршгака своје рођено дете. Него где је Сава? Ио сахата како сам га послала у апо-

ДОБА. т Т Р И Ч И Н А. 1 Ј ИЛИЈТ.А. теку па још ни трага ни гласа. Бадава! Кад нрође поред каване, не може а да се не сврати и не прочита новине. Идем да пошаљем Тому по њега. (Врата се отварају и у собу улази Сава снужден). Цвета. За Бога, где си досад? Сава. Опростите, свратише ме мало у кавану. Цвета. И дадоше ти новине. Сава. Нисам имао кад да читам. Али реците ми, газдарице, шта ви мислите са тим дететом? Цвета. С каквим дететом? Сава. По целој се вароши говори о фрајлици. У кавани приповедају, да сте је силом хтели удати за Цифрића. Цвета. 0, тај несретни Цифрић! Сава. Нађе ме ту и мајстор-Макса. Вели: гледај, Саво, око старе, вере ти, ти си служио још код њеног покојног господара. Цвета. (брише сузе) Покојног — камо срећа да је и сад у животу! Сава. Каже ми мајстор-Макса: што не даду вели — девојку момку, кад се бегенишу ? Ено га вели — осушио се, стао као вејка, заборавио и да пише, а параграфи му већ давно изашли из главе. Цвета. То је зацело — Драгомир?