Стражилово

84

СТРАЖИЛОВО

Б р. 6.

Пред светом и законом ће остати поштен, а пред својом савешћу? Но зар утопљеник пита, је ли грех, што ће за собом у проиаст одвући и свога ближњега, кад се у самртноме страху за њега ухвати, надајући се, да ће се тако и сам спасти? IX. П о г о д б а. После три дана седио је пре подне судија у својој канцеларији и чекао. Јако се променио. Био је блеђи и сувљи а очи му јако упале; види се, да прошле две ноћи није најбоље спавао. На пољу се зачују коради. Послужитељ уђе и јави: »Дошао је, господине!« »Нека уђе!« И слуга пусти у канцеларију Аксу Живановића. »Никога не пуштај!« заповеди судија послужитељу.« »Ви сте ме звали, господине!« почне Акса а нешто му хладно око срца. »Звао сам те. Него седи! Важан је посао. Тиче се — Дурута« и оштро погледа Аксу. Акса неприметно пребледи. Судија то спази и задовољно климне главом. »А шта се мене он тиче? Ја с њим немам никаква посла,« труди се Акса, да остане миран. »Е видиш — суд ти је чудан светац. Не пита он, ко си ти и шта си, већ те узме на миндрос па те испитује и испитује, ма да му ти можда ништа не умеш да одговориш. Ти си се на твоју несрећу десио оног дана у вече код Паје, на сад морамо и тебе испитати. Можда ћеш нам баш ти умети што казати, како ћемо пронаћи убицу. Сад шта ти је, ту ти је!« »Па већ кад тако мора бити!« слеже Акса раменима. »Казаћу, што знам.« Судија да прсне у смех, како Акси не испада за руком, да се вешто претвара. »Него, да ту вас дан један другог не варамо, кажи ти мени искрено — али добро иромисли: хоћеш ли ти мени дати десет хиљада форината на да те избавим?« »Да ме избавите? А од чега?« И иоред свег усиљавања Акса је дрхтао. »Ако баш не од вешала, а оно зацело од вечите робије.« И судија скрсти руке а очима као да ће Аксу прострелити. Акса и бледи и румени.

»Не знам, шта хоћете да кажете,« промуца он. »Да право —- и заборавио сам на то! Добро те си ме подсетио. Дакле чуј! Сав свет зпа, да си се ти с Дурутом на вашару потукао и да те Дурут у мало не умлати. То је доказ, да си ти к и в а н на Дурута. — Сад ево овде је написано. шта је јуче пред судом исказао сведок Иаја Каменчанин Из његових се речи види, да те је прекјуче у Пајиној крчми напао Дурут, и ти би зло прошао био, да си му како год пао шака. Брз си био и то те спасло. Паја вели, побегао си у авлију, из авлије на сокак па ваљда негде у комшилук.» »Тако је и било!« упаде Акса. »Прешао сам нреко сокака и сакрио се у оне зидине преко иута; кад се Дурут вратио у авлију, ја на сокак па кући и био сам целу ноћ код куће —- ено ми живе жене !« »ЈГепо! Само штета, што је тако могло бити, а није било. Него немој ме прекидати! Рекао сам, да тако Паја вели. Но ти се у оном теснацу смео — изгубио си главу. Није ни чудо —■ глава ти је била на коцки! Место да си учинио, као што нриповедаш, упутио си се за кућу и кад си видио, да не можеш преко зида, а ти стругнеш на таван. Да се Власи не сете, узвукао си за собом мердедевине. Штета, што ииси пазио, да крајеви од мердевина не запарају дувар до самих таванских врата. Срећа твоја, што је Дурут био сувише љут те му то не паде у очи.« Акса погнуо главу. »Само не могу да се досетим, шта си учинио с Јелком, кад је Дурут знао, да си ти крив, што се она удавила!« У Акси ноче свака нада на спас ишчезавати. »Оно лако бих ја то дознао. За добре повце све би ми казала она матора вештица, баба Тина. Но то ми не треба. — Али да наставим. Ти си дакле на тавану чуо, како ти је Дурут претио, који је у осталом много промућурнији од Паје, јер је знао, да си ти негде у авлији. Бидио си, да ти нема живота, и био си у очајању, јер ниси знао, како ћеш сад, како ли после, да се сачуваш од Дурута. ђаволска срећа и ту ти је била на руци. Дурут се опио и пијаи трештен пошао кући. Ти си мислио, отишао је кући, и сиђеш се с тавана на, не знајући, шта ће после бити, оставиш мердевине на своме месту, јер ниси могао ни слутити, да ћу ја доћи и све то на ум узети.