Стражилово

ЈЈ±". II.

Уј X I Л/П кТеЛЛ ПЈУЈ

»б

Кад си провирио кроз врнта и видио, да на сокаку никога нема, пошДо си кући. Пут ти је био поред рогља. На рогљу си морао смотрити Дурута, где лежи на земљи пијан и спава. Сетио си се, како ти је претио, знао си, да си му крив, и знао си, да ће ти се страшно осветити тај, јпто сад немоћан и несвестан пред тобом лежи. Човек је човек! Воли да живи и сав му је живот непрекидно савлађивање свега онога, што смета животу; а ретки су људи, који само поштеним путем савлађују те препреке. Није дакле чудо, што се у тај мах и у теби породи мисао: како би било, кад бих ја —? И при тој помисли нехотице се машиш ножа, истог овог ножа, је ли?« Акса трж.е очи Које због тога, што позиаде свој нож, које што га застраши онај злобни израз у судијиноме лицу, Акса покрије лице рукама. »И ти си учинио! — Мора да си кога осетио, кад си се тако збунио, да си чак и нож испустио.« »Зар то мора бити баш мој нож?« покуша Акса да се брапи. ->Таки нож: имаш само ти и ја. Правио их исти ножар, и он ми јуче рече, може се заклети, да је само два така ножа до сада направио. Једно то, а друго, толики су људи овај иож у тебе видили.« »А ако сам га изгубио?« »Тешко да би ти тај изговор иомогао! Али издаје те и траг од чизама. — Чекај, чекај! Бадава ти се чини, да се отуд немаш чега плашити! Знам ја добро, да си ти оне чизме поклонио неком вандрокашу, мислећи: тај ће отићи и однети чизме до сто врага! Преварио си се. Случајно је тај вандрокаш и на моја врата закуцао, а још случајније ја главом изађем, да му уделим, и, како је он, чувајући зар те красне још чизме за светац, привезао их за свој пртљаг, па ђонови дошли с поља, спазим ја на ђоновима исто онако нтироке клинце, какве сам видио и на трагу од чизама око убијенога Дурута. Откупим ја од њега те половне чизме за три форинта, а кажем му, купујем их за свога слугу. Од онога трага узео сам меру, нацртао сам и клинце, а наш чизмар Барпа пред судом ће се заклети, да је он те чизме теби правио.« Акса је опет клонуо. »И поред свега тога врло је важна ствар: где си био у оно доба, кад се убијство догодило ? Велиш: жена ти може посведочити, да

си био код куће. Прво женина сведоџба не вреди, друго питање је, да ли би твоја жена за тебе лагала. — Кад све то узмемо у обзир, поред тих доказа ти мораш признати, да си убио Дурута и онда ти је најблажа казна вечита робија; не признаш ли, докази су тако снажни, да ћеш бити осуђен најмање на петнаест година. И ја ти сад дајем да бираш: робију или десет хиљада форината да ми платиш. Ти си човек признат, свуда имаш приступа иа сад наједаред да идеш на робију. Твоја је сермија велика, десет хиљада нећеш скоро пи осетити. Акса је кршио руке. Видио је, да му се ваља приволети једноме од тога двога. Човек, који је кадар у тренутку намерно учинити најгрђе злочипство, обичпо је кукавица, кад ваља за злочин триити. »Па платићу!« прошапуће он. »Паметан си човек. Само мораш илатити сутра до осам сати«. »Али од куд ми толико новаца? Дајте ми дужи рок!« моли Акса. »Прекосутра је суд — новце ми сутра мораш положити.« »Па добро, рецимо. да платим. Ко ми стоји добар, да ћете ме ослободити?« Хоће Акса да се осигура. »И пећеш бити сасвим ослобођен, јер се Паји ие могу запушити уста, а и сав свет зна, да си се ти у последње доба завадио с Дурутом. Бићеш иуштен из недостатка у доказима. Ја ти дајем реч, да нећу изнети, што сам сам видио и нропашао.« »А ако мени није доста само реч?« усуди се иосумњати Акса. »Мора ти бити доста! Ти мораш веровати, да ћу одржати реч, јер само то веровање, а ништа друго, може те ослободити. Неверовање отераће те на робију.« Акса се још колебао. »Али ако се успита, где сам био ону ноћ?« »То се и мора питати. Но за то ћемо лако! Ти знаш — на пример - Јоцу Крпиног. Он је убоги ђаво, не може да крај с крајем сасгави. Поред тога иоштење му није баш пајјача страна. Понуди му коју стотину форината па ће он нред судом посведочити, да си ти код њега целу ноћ био — нили сте. Он је у кући сам. Већ моја ће брига бити, да то суд ирими.« »Па добро! Сутра ћу вам донети новце!« Одахнуо и Акса и судија. (Свршиће се.)