Стражилово

100

СТРАЖИЛОВО

Б р . 7.

ли му је ја изнела? Сам је узео. Ја нисам била ту, да му кажем: не једи! То га је ваљда бог хтео казнити за толике нокоре, што их је иочинио. »Што му нисам казала, шта једе, кад сам се вратила и видила?« Како да кажем? Како ме мрзи и како ми не верује, он би мислио, ја сам то за њега спремила па ето ми нове невоље. И да је само мало био милостивији, мало блажи према мени, бар кад и кад, казала бих. ТТа уз то ми на ум падоше све моје горке муке, изађе ми пред очи, какви ме јади очекују са неодраслим сином и ја нисам могла говорити. — Јесте, признајем, то јесте велики грех, па опет ми се чини, имала сам нешто и право, што сам ћутала. Било како му драго, мене баш толико не гризе савест, што сам тиме можда изгубила душу. Ти, боже, знаш, како бих волела, да се све то друкчије окренуло. Но кад није било другога пута, то благосиљам овај слепи случај не мене ради, већ сина мога ради.« Из мисли је тргоше речи: »Жено, жено!« Перса стаде ирислушкивати. Муж јој је ноћу често бунцао, но још никада није тако јасно викао. »Пали свећу!« промуклим гласом наставља Акса. Перса унали и кад сагледа оно бледо лице у свог мужа, престрави се. »Воде, воде — изгорећу!« Она му дода. Акса наже и не скиде бокала с усана, док га не искапи. »Овде«, и он руком упре у груди, »страшно ме пече, као да ми је живо угљевље на голом телу.« »Биће, да си ирепио«, теши га она, а глас јој дркће. »Препијао сам ја више пута па ништа! Па онда ме завија, завија у утроби, да ме мука препадне.« »Назебао си.« Акса се стаде превијати. »Ово, Персо, није добро!« шапутао је он кроз зубе. »Иди по доктора! Чини ми се, умрећу.« »Нису ти те муке првина.« »Ама овако ми још иикад није било!« он се уплашио од њеног леденог гласа. »Иди по доктора!« »Иа отићу! По да причекамо још мало.

Можда ће ти бити лакше, а и страх ме тумарати у поноћи по селу.« Акса се од муке превртао. Почео је и иовраћати. »Та ово није од вина, не може бити од вина!« сиче Акса. »Ово је нешто горе, страшније!« И укочен поглед упре у своју жену, као да хоће, да јој у најтањи кутић душе завири. Осећао је он, шта је, али није смео страшну реч изустити. Перса обори очи. Акса још више побледи. »Каква је била оно сланина?« »Која сланина?« провештава се Перса. »Она на орману.« »Па ја сам је спремила за — пацове!« »За пацове, отровпице!« зајеча Акса и хтеде скочити с кревета, али га грчеви у клуиче савише. Он је шкринао зубима, а на уста му пена удари. Непомично и хладно је гледала Перса ужасне болове мужевљеве. »Тако ти бога!« преклињао је Акса, кад му болови мало одуминуше. »Тако ти нашег јединца, иди по доктора! Можда се још може помоћи — смилуј се!« »Да се смилујем? А јеси ли се ти кадгод па мене смиловао? На мени нема местанцета, које ти ниси испребијао. Отров ми се чинио сваки залогај, што сам га за ове две године последње у твојој кући појела. А зашто? Што сам се волела с Дурутом, пре него што сам за тебе пошла. Теби су то говорили, иа што си ме узео? И сад ти дошло, да ме за то мучиш. Ти ниси ни помишљао, да се и теби може вратити жао за срамоту! — И сад тражиш, да ти се смилујем! А што се ти ниси смиловао на сиротицу Јелку, на — Дурута? Чудо ти, од куд знам? Ти ноћу бунцаш и ја сам се грозила, слушајући, како сам себе оптужујеш. Да ти се смилујем! Та ти ниси човек, ти си чудовиште! Па поред свега тога отишла бих ја по доктора, али знам твоју злобну нарав. Ти би био у стању, ако оздравиш, оптужити ме, да сам те ја тровала, ма да сн сам крив. На послетку тешко да би ти већ и доктор могао помоћи « »Сатано!« шкрипао је зубима Акса у својој немоћи. Сутра дан освануо је Акса мртав.