Стражилово

Бр. 7.

СТРАЖИЛОВО

101

Свако је мислио. убило га пиће. Тек вад носле две недеље умре и Јоца Крпин, почеше комшије шушкати: како је Јоца вечерао с Аксом у вече Аксине смрти и како ту није чист посао. И ако суд ништа пије предузимао против Персе, ипак је свет остао при своме мшшвењу и клонио се Персе. Она за то није ни марила. Латила се домазлука и плаћала је мужевљеве дугове, а сииа дала на трговину. Међутим зло сврши баба Тина. Прокљувило се, да је опа дала Перси пацомор, па нит ко хтеде да што код ње пазари, нит да је призива. Набрзо баба појела ону цркавицу, што је заштедила. Морала је просити. Слабо јој је ко уделио. Једно јутро нађоше је мртву. Умрла је више од глади него од старости. XI. 0 в р ш е т а к. Но ни Иерса пе прође на лихо. Она је страшно кажњена. Ево како је то било. Син јој Милован у двадесетпетој години вратио се у Б. и хоће, да отвори трговину. Отварање није ишло тако брзо — отегло се. Бесиослен Милован по вас дуги дан тумарао је од рода до рода, од познаника до познаника. Разговарао се с њима о свачему. Старији му много причали и говорили о покојноме оцу. 'Го је ваљда и учинило те Милован постаде замишљен. Забринула му се мати. 11ита га : шта му ј е ? Он вели : ништа ! А међутим да.га мати што не запита, не би он с њоме словца проговорио. Кад је време јелу, а он некако чудновато, као сумњиво погледа у своју матер и неће јела окусити, док га прво она не кусне. Сваки дан је почео одлазити па гробље и нре и после подне.

Кадгод би се вратио, он некако заједљиво каже матери и непитан: »Целивао сам оцу крст!« Једног дана нема Милована у подне кући. Перса га је кроз прозор видила, да је свр нуо код стрица му Ранка. Ручак скоро да се охлади те се Перса диже Ранку. »А што си ти толико засео ?« кара опа Милована, чим у собу уђе. Док Ранко на њу намигује, да је ућутка: »Иди, бога ти, па ручај! Милован је код нас ручао.« »Е хвала богу!« чуди се Перса а и не обазире се на Ранкове знаке. »А што да не дођеш својој кући ?« »Ваљда хоћеш да и мене от —« Ал није довршио. Ранко му руком уста запушио. Отрже се Милован. »Махни ме, Ранко! И онако јој морам казати, а пре а после.« »Прођи се, бога ти! Седи ти ту код мене, а ти, Персо, кући! Већ ја ћу се с тобом разговарати.« »Нема се ту шта разговарати — ја нећу да она мене отрује! Доста, што је оца отровала!« Страх беше погледати Персу. Побледила као дувар, а очи разрогачила и чека, да је ко му драго пробуди, јер је држаД& С&Њ&. »Персо, Персо, Миловапу није добро — он не зна, шта говори!« теши је Ранко. »Ха, ха, ха! Па настави, кажи: луд је! Али нећеш ме збунити! Знам ја, шта радимВи сте луди — ви, који мени то кажете. Није мени врана мозак попила, да идем кући па да ме ова отровница оправи тамо, од куд се не долази.« »Миловане!« страховито дрекне Перса и паде. Заман је Ранко прскао водом. Она се више не диже. А Милован је стајао и смејао се. Кад му матер сахранише, однесоше га у лудницу.

Тако се .раскопа једна честита српска кућа.

Г ГТХК 1/7/)/) 1/гг^.