Стражилово

102

СТРАЖИЛОВО

НА ДАН ВЕНЧАЊА.

Јесењи тешки дан на душу као да ти легао; Магла се једва буди, кроз ваздух сипи влага И дух се чисго умара. Смет суха лишћа ветрић догнао до мога прага И у прозору цвеће дремљиво главу обара. Јутарње школско звонце промуклим гласом звони И учитељ, ено га, жури у старом свом капуту; А стално-службепом мином Начелник ено се кренуо, узевши позу круту, Са каљачама старим и новом бундом фином. И црквењака ено са вечно поврнутом јаком, Под мишке иосећи требник и петрахиље попи Јест, данас је венчање! . . . . И влага угодно сипи, да тугу моју стопи; Угодно студен душе, да смрзне њој кајање. Куц, куц, куц! Ходи. Мина, још је за свате рано, Нева је још у послу, још гизда своје краси, И попа тек што је устао. Љутица, длан да ти жеже, дед мало грло окваси, Појаћеш при венчању, а виш, још сад си сустао. Ввоград.

\

И Мина, скромним лицем, као да би хтео касти: „Куд ћу на наште срце? Ал хајд'баш уз пут мало!" Гутиуо је неколко чаша. А затим вели: „Хајд 1 баш још коју, кадседало!" И пио је, док није помео оченаша. И грозничавом злобом, праћеном лудошћу смешном, Ја узех требник са стола и нађох оно место, Где ће целиват она. И док је Мина пијан иојао, срчући често, Дрхтавом руком нисах ја речи са срца бона: „ Кадра си била љубит, кадра и заборавит; Слатка је твоја јава, ступај пред олтар смело, Остави прошлост мени! Песма при твом венчању уједно је опело Нади и срећи мојој и вере последњој сени!" . . . Мина је однео требник, однео и прекор њојзи. Прекор зар тамо шаљем, ироклество где би требао?! . . . Ал њено око лепо! Да, и сад ми се чини, био сам строг, о иебо! Ал, пакост, гоњена тугом, одушке хтеде слепо. Вр. Ђ. 11 )11111],.

ПОД СТАРОСТ БЕРДО. ПРИПОВЕТКА ИЗ ВАРОШКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛАН САВИЋ.

осподар Сима седи са својом сестром за вечером. Стара служавка однела је'већ празне чиније и тањире, и само је пред господарем оставила пуну боцу вииа. За столом се ћутало. Сима је тек покаткад узео боду и напунио своју чашу; затим је ову мирно испразнио. Сестра његова, госпа Рахила, наслонила главу на руку па мирно гледа нреда се. Чело јој набрано а очима чешће жмирка. То ради свагда, кадгод је занима каква мисао. Пред Симом је боца већ преко половиие иразна; али он у њу гледа као човек, који у свом подруму има довољно вина, те и не може доћи у неприлику, ако боцу баш испразии, а још му се хоће, да мало гуцне. Спокојно мота иалце један око другог, и растави их тек онда, кад у својим устима осети неку сушу. — Слушај, Симо, — рече у један мах госпа Рахила и подиже гдаву, — ја бих ти нешто паметно казала. Господар Сима погледи своју сестру, а не рече ништа. — Давно сам већ хтела да ти кажем, — на-

стави ова, — али сам увек мислила, да ти не буде криво. Ти, брате, треба да се жениш. Сима разрогачи очи и зину. Тим се речима није надао. — Да, ти треба да се жениш. Педесет година си већ иретурио нреко главе, стекао си леп иметак, па коме мислиш оставити то? — Хм, — беше Симин цео одговор. — Здрав си, хвала богу, ружан ниси био никад, да, никад, то ти ја кажем, па зашто да не мислиш и на себе. У осталом, брате, и ја сам већ малаксала. Та. старија сам од тебе ваљда десет година! Па како ми је муж умрво, а од срца порода нисам имала никад, то би и мени ишло у рачун, да стечем замену. Млађе очи боље виде, млађе руке боље прихваћају; па онда, зашто се не би и по овој кући разлегало од веселог кикота малене дечице, и то баш твоје. — Хм, — беше опет Симин одговор. — Ја бих твоју младу дворила као своје дете, имала би она све. Та, хвала богу, имамо доста свачег. Промисли се, брате!