Стражилово

Б р . 7.

с СТРАЖИЛОВО

103

Господар Сима испразни нуну чашу; за тим се накашље. — Хм, — рече, — нисам на то никад ни помислио. У осталом, зар не видиш ти моје нроседе бркове, па прогрушану косу? Зар би за мене баш тако шале пошла која девојка? — Немој се правити гори него што си! Мој брате, као што данас стоје ствари, то си ти младожења те какав! Погледај само по нашој вароши: девојака колико хоћеш, па све удаваче, а млади људи као да и не мисле, да тим девојкама треба мужева. Ја ти кажем, ти си прилика као што ваља. Господар Сима узе дуго вртити главом. — Нема од тог ништа, — рече на послетку, ја сам већ давно прешао године, кад човек треба да се жени. ГГа онда, што си баш ти тако навалила! Зар се не бојиш младе? Зар би она тебе баш тако трпила? Па коме онда горе него мени! С једне стране жена, с друге сестра — аја, нема од тог ништа. —• Та, ваљда не ћеш довести шкорпију у кућу, — нримети госпа Гахила. — Знаш, сешо, свака се девојка хвали, па, реци ми, откуд онда толико рђавих жена? — Ваљда су и мужеви криви. — Сумњам; него ће пре бити, да се тек онда ишчаури. Притајала се донде — то је све. — А зар нема и добрих жена? — Та, оно има; али.. . — Окај се мудровања, тако не ћемо доћи до споразума. Него, послушај ти мене. На послетку, не бих ти говорила ништа, да си каква наказа, да си слаботиња; не, нипошто, онда не бих рекла ништа. Али, ти си још па очима. Господар Сима се и нехотиде мало накашље, па истури груди. Међу тим већ стоји пуна чаша иред њим. Он се насмеши, и лагано, жмиркајући преда се, испразни чашу. — Хм, хм, — учини за тим и зажмури на тренутак. Госпа Гахила примети, да су јој речи пале на доста плодно земљиште, те узе да кује гвозкђе, док је врело. — Ја ти опет кажем, — рече, — треба да се жениш. Послушај ме! — 1 Не могу ти обећати ништа. Додуше, метла си ми буву у ухо, па —, промислићу се. Али, ако добијем кошар! — Ти, па кошар! — рече госпа Гахила и погледи га чисто нрекорно. Господар Сима не одговори ништа; дао се нешто у мисли. Те су га мисли нратиле и кад се

свлачио, па и кад је легао. Дуго није могао заспати; и кад је ипак једном заспао, наставио их је и у сну. Сневао је најлешпе. Видио се у сну, како је озкењен, како се дечица мухају око њега, и како му је сестра блажена, што јој је брат сретан. — То сам требао већ давно учинити, — промрмља и пробуди се у тај мах. Почео је очи трти, — шта је то? Погледи око себе, — нигде никог. А он је баш јасно чуо ситне гласове своје деце! Да, та то је било у сну! Лагано устане из ностеље и лагано се почне облачити. Нешто му посао није ишао од руке: једнако је премишљао. У том се случајно види у огледалу: тек сад спази, како је сед. Па стрњика по лицу — сва бела. Но том се може помоћи: бријао би се сваки дан. А брци? Њих тек не може бријати ! Па коса! Кад је зглади, још којекако; али кад је разбарушена! А и нема је баш тако много; попело се време на теме. Но, но, тим је чело веће. Обуче чисту кошуљу, ма да је била тек субота. Кад је узео прслук у руке, учини му се, да је нентто велик. Стегне копчу остраг. Али сад га није могао напред закопчати; попусти је опет — трбух му се није свидио. На послетку, није ни млад, а стари господари могу имати и повећи трбух. Капут му је изгледао мало тгохабан, управо отрцан; тај с-е више не може носити, ма да га има само десет година. Узеће онај други, који има тек пет година. Госпођа Гахила мало се насмешила, кад је видила свог брата у чистој кошуљи и у бољем капуту. Није му рекла ни речице, а и нашто, кад је добро видила, да јој се брат већ предомишља. За ручком је господар Сима био нешто ћутљив а мало је и јео, често је пак дизао главу у вис и онда би се загледао у неку тачку, које управо и нема. Покаткад је дубоко уздахиуо. Госпа Гахила приметила је све то, и донекле је ћутала и она. На послетку рече као мимогред: — Је ли, Симо, да је несносно, кад се тако ћутке руча? — Мхм, — беше Симин одговор. — И мени застају залогаји, — нримети онет госпа Гахила. Вечера је прошла још тише него ручак. Сима је отишао раније да легне, него иначе, а сутрадаи урани опет раније, обуче се опет лепо и ћутке се удали. Упутио се у шетњу. То је радио свагда, кадгод су га распињале крупне мисли. Ударио је стазом, која са шеталишта води дуж Дунава. Тамо је био сам, те је могао раз-