Стражилово

Бе. 8.

СТРАЖИЛОВО

117

на поље, а то тек зора пукла. Опремпм се, па изпђем иа поље, али никог нема. Затворена још чаршија. Пођох у оних познаника, што сам их јуче молио,, да буду ћефили за мога Ристу — па лупај алком на врата, док их нијесам разбудио. Док сам ја све познанике обиграо и разбудио их, већ је и сунце изишло. Похитам брже боље у апсану, да видим, шта је са Ристом, али кад дођох до латинске ћуприје, што води на хат-мејдан, гдје је била апсана, сусрете ме пеки дунђер Мићо и каже ми, да су мало прије одвели Турци мога Ристу да објесе. »Еј, мој боже, буди ми милостив, и ти, и света богородица!« — Мислиш, мозак ми је узаврио, а цијели они крај као да се око мене обрнуо. Потеци брже у апсапу; моли и преклињи, да ми кажу, рашта га наша осудио и гдје ће га објесити. Не нгћедоше ми скотови одмах рећи, зар чекали бакшиш да им дам, што ће ми сина погубити; док се ј едан смилова и рече ми, да ће га објесити о оној липи, крај пута, што води у Мостар, у српском гребљу. Као махнит нојурим кроз Ташми-хан а кад пређох мусалу, видјех око липе јато Турака. Један се попео на липу, да свеже уже, а остали се окупише око мога сина. Кад стигох на мали пушкомет, а ја угледах, како мој Ристо климата ногама — објесише га Турци права и здрава, ни крива ни дужна!

Док дођох до њих, Турци већ запалитпе тутун, а мој Ристо исплазио језик од по аршина. Руке му бјеху отрагу свезанеијош што је само рамеиима номало дрмао. Питао сам их, зашто су га објесили, а они ми рекоше, да је био јатак и примао хајдуке, а кад их ја стадох клети за неправду, одвалише ми неколико канџија, па одоше. III. Ни за пун мјесец дана, седамдесет и осам хришћана испустило је своју племениту душу на оној липи, све са скотског Фазли-пашина срца. Мнрисава липа ширила је своје гране, да начини већи хлад, да мученици могу лакше своју душу испустити. Оиа грана, која је била оглодана од личине, коју су везивали крвници, кад су шћели којег објесити, осушила се; а мирисава сијена, што је око липе било, нестало је, на мјесто тога расти мехка трава на неколико гробова, који се и без знака и имена уздижу. Вријеме је липу оборило; пањ су црви изгризли — дапас је на томе мјесту старо српско гробље. Нема више ни жилице за спомен »Фазли-пашиној липи«; опасано је зидом, а с јужне стране шуми брза Миљацка, па кадгод прођем онуда, а оио ми се чини од њезина шума као рањени јаук српских мученика, који су на липи издисали.

ПОСЛЕ ПОДНЕ У ФЕБРУАРУ. (ЛОНГФЕЛО.)

ан се свршава, Већ се смркава; Леди се земља, Замире река.

Небо облачно, Сунце безрачно, А сјај му црвен, Кб ватра нека. Снег ировејава, Пут завејава, Белеге друмске Већ се не виде.

А преко п.ива, Кб сенка жива, Мртвачки спровод Полако иде. А звоно јечи, Па чисто звечи, И срце дира, Жалосно, ббно. Пратњи траг оста, Ја сетан поста', И срце јекну Тужно кб звоно.

Вл. М. Јоваиолик.