Стражилово

118

СТРАЖИЛОВО

Б1>. 8.

ПОД СТАРОСТ БЕРДО. II Р И И 0 13 Е Т К А И 3 ВАРОШКОГ ЖИВОТ А. НАПИСАО МИЛАН САВИЂ. (Наставак.)

Ј рошло јо неколико дана. Сима се дакле целој ствари чинио и невешт; био је додуше располозкен и много је говорио, више бар него иначе, али никако да говори о предмету, који би госпођу Рахилу тако занимао. Као да нису никад ни започели разговор о Симиној женидби. Госпу Гахилу је то мучило а мало и једило, што јој брат ама никад ни беле а овамо се у иочетку тако лепо био упутио; изгледало је чисто да се једи, што се већ досад није оженио. И она је чешће навијала разговор на своју иајмилију воденицу. Сима је додуше одобравао речи њене; али је то н>ој изгледало, као да јој се руга. — Ја већ видим, рече му једном приликом, да морам ја започети. — Па добро, беше Симин одговор. — Ти не можеш да се решиш, ти ие смеш. Хоћеш ли оставити мени, да ја удесим ствар ? — А како то? — Да ти прводаџишем. — Хм! — Ката 11оповићева .. . — Ти мислиш кћер покојног доктора? — Да. Њојзи је додуше већ двадесет и пет година; али је васпитана и чита радо. — Ако се не варам, мати њеиа води целу кућу а она проводи по читаве дане на канабету. — Не треба веровати, што свет говори, примети госпа Рахила. На послетку, ако се баш хоће, може се свакој девојци наћи мана. — Није ружна, рече Сима као за себе. Али ја нисам рад, да ти сама идеш онамо. — Ја и не ћу, јер нисам тамо пикад ни била. Послаћу Петровићку, моју стару другу. — Да, па да још више њих знају за нашу памеру. — Остави то само мени. л — Али ... — Мани се тог „али"! — Па добро. Али удеси паметно. — Немај бриге. Госпа Рахила оде још тог дана својој пријатељици. А кад се вратила кући, очи су јој се светлиле од задовољства. Петровићка је, наравно, драговољно пристала, да посредује код Поповићевих, шта више, уживала је у том, тим већма, што јој се дала прилика, да ожени „пајван-младожењу" са девојком, која би већ могла имати и дете за школу. Унапред је већ себи нацртала будућност „младенаца"

и њихову бескрајну благодариост. Она ће зацело бити онда најмилији гост у Симиној кући. Па тек дечица! Та, њојзи имају управо да благодаре, што су у онште на свету; јер да ње није било С иослом у руци нађе се госпођа Соса Петрови1]ка сутрадан код докторке. Из почетка се радовала, тнто је нашла све здраве и задовољне; бар је тако казала. Одмах затим је уживала, што госпођица Катица тако.добро изгледа и што ће она (Соса) ггити каву, коју она (Катица) уме зготовити, да већ не може бити боље. Катица се додуше на те речи насмешила мало уморно, управо лењо; али то госпођа Соса није приметила, или, боље рећи, није хтела да примети, јер ,је чврсто била наумила, да у овој кући нађе данас све у најбољем стању и расположењу. Тако је захтевала њена дипломатска мисија. Кад су госпе мало ирорешетале комшилук, па онда Насту Павковићку, која „млађима" не да чесгито ни јести, да се може носити по најновијој моди; па онда Стазу Берићеву, која се намеће, да, баш намеће оном високом оберлајтнанту, ма да је овај и не гледи, и више се из учтивости с њоме разговара; па онда Љубу Васићку, која је ономад на фрише фире изгубила двадесет форината. Двадесет форината! Та то је ужасно! Зар она не види мужа, који тако тешко заслужује крајцару? На дечицу, којој се очи лепе, а уши никад нису чисте? Па кад су још споменули оног доктора, који је пре иеке ноћи дао серенаду Марији, кћери трговца Стеве Мишића, и том приликом значајно махале главама — науми госпођа Соса, да пређе на саму ствар, ради које је и дошла. — Видите, Поповићка. рече, док је Катица у другој соби спремала сто за каву, ви имате баш красно дете. Ох, она је заслужила, да буде сретна, као мало која. — А после ваше жеље моја је зацело најискренија, настави Соса и пређе руком преко кане своје. — Верујем вам, верујем. Е, кад би се могло.. • — Па, слатка моја, то зависи само од вас, прихвати Соса поуздано. — А како то ? — Ја бих вам знала прилику... Поповићка се примакне мало Соси и ухвати је и нехотице за руку. — Да, прилику, и то те какву! Ако и није баш сасвим млад, али је држећи и — у најбољим је годинама. Уз то је имућан и контен је само с девојком...