Стражилово

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

131

рашчићи јој бјеху пуни и бијели, као да је у гаеру расла, а уста као паром прорезана. Једна жена из гомиле — видећи је зар онако лијепу и тужну — заплака се, а тада сирота гледну ту плачидругу, пак се обазрије па мртваца, па онда потече к вратима, наричући : »Куку бабо ! леле мепи ! . . . Стражари је опрезно уставише и приведоше к своме старјешини. »Пемој тако, дијете моје! Оду ти нема већ лијека, него да га хришћански опремимо, а то се ие може, докле ми не кажеш, ко сте и оклен сте. . . Како ти је име ?« »Ја . . . го . . . да!« » Јагода, чеговића ? « »Си . . . ни . . . ши-на !« »Је ли овај нокојник Сиииша?« Она потврди главом. »Би сте из Херцеговине?« »Из За . . . вођа !« »Усташи, је ли?« »Ја!« »Одавно ли сте у Црној Гори?« »Дв . . . је године!« »А од кога сте браства?« »ђурићи!« »Е, толико је доста за сад. Хајде . . .« али се њепгго капетан присјети: »Да вас није ко путем напануо?« Она замаха главом. »Дакле умрво од своје? Добро! А можеш ли ми казати, рашта сте дошли?« Јагода обори главу. Он је гледаше за мало, па оде међу народ, што бијаше пред вратима, и стаде пред једном чистом, прикладном женицом. »0, Станице!« вели он жени. »Ја бих те за нешто молио !« »И без молбе, капетане!« одзове се она и зарумени се. »Не, но те лијепо молим, да узмеш ово ђевојче к себи, за два, три дана, док се ствар рашчисти. Рад бих, да се сирота склони у какву поштену кућу, као што је твоја. А знам, не ће ти ни домаћину бити противно, јер је Вуле добра душа, то знамо! Што буде трошка... »Не говори о трошку, капетане!« прихвати брзо жена. »За новце не бисмо, ни да' јаки бог! а ради душе бисмо и да је што теже!« и уђе с њим у крчму. Јагода ћаше да пешто рече, али пе мога проговорити. »Хајде, моје дијете!« вели јој капетан. »Ја

разумијем, шта би шћела рећи! То: да ти не бранимо исиратити и ожалити оца, кад буде вријеме укопу, је ли?... Е, видиш, да сам погодио! Не мисли за то! Ми ћемо га опремити као нашега брата, као што и доликује. А сад пођи с том добром женом, па кад буде вријеме, довешће те она!« Јагода му пољуби руку, па се нагне, да и Станичину цјелива, али је она привуче к себи, иа по што је изгрли, поведе је. Капетан се загледа у мртваца. Под високим челом искочиле крупне јабучице, а под кукастим носом стршаху просиједи кратки брци. Кад га откри, виђе, да је дугачак и окошт. Под лијевим раменом нађе му стару сраслу рану од пушчанога зрна. Могло му је бити око шездесет година. По што му испремета хаљиие и пашњачу, те не нашав ништа до петнаест цванцика у рогљу од мараме, пође к огњишту, сједе и стаде наређивати. »Ти, крчмарице, пађи још кога, да ти иомогне, па окупљите и пресвуците мртваца. Покров, пртенила што устреба, свијећа и тамјана, узми ђе знаш, на моју ријеч!« »Ти, Миро, дозови Арбанаса, да обрије човјека, па онда сврати к попу и реци му, нека дође овде око двије уре по подне, да спроведе и опоје покојника. Нареди одмах и за гроб. Кад то трсиш, зађи но вароши, те окупи све Херцеговце, не ће ли му који бити род, јали знанац. Хајде, соколе!« »Ти, Шуто, остани овђе и нази, да се све изврши, што сам наредио!« »А сви остали, који овђе посла немате, издирите!« викну капетап, издрељивши очи, па за поплашеном свјетином изађе и он. До једног сахата доведе Миро око двадесет Херцеговаца, али нико од њих не познаде мртвога, јер ниједан не бјеше из Завојског краја. Они се ипак поревенаше те предадоше Јањи педесет цванцика, да приреди даћу. А кад би доба погребу, стече се у Иваибегову улицу све што је одабранијега на Цетињу. ђачићи са својим учитељима иачеше снровод, а за њима варошани, па носила, поп, па Херцеговци, а најзад мноштво женскадије и пред њима, међу попадијом и Станицом, Јагода, паричући по херцеговачку. Богме многој се ражали одмах како кренуше, те тужаху на по гласа, помињући своје мртве; али како се иратња примицаше к цркви, тако је и кукњава бивала све то већа. Да је у тај мах путник