Стражилово
134
СТРАЖИЛОВО
Бр. 9.
По вечери другога дана сјеђаху крај огња: домаћин, њека стара његова рођака, домаћица и Јагода, — а то је као да би рекао сједила је она са свом домаћом чељади, јер Вуловица бијаше штирка. Стара се прибила подавно к њима, те бјеше у њеке као свекрва Стапи а опет и послушница. Вуле човјек средовјечан, широк а ократак, пуиијех образа и великијех риђих брка. сушта доброта и поштење. Родом Катуњанин, од добре куће и признати јунак, није се главарио, него у мирно вријеме закуиљивао стоку у брдима, а продавао је у Приморју, те се добро помогао. Он стјецао а Стаиа штедила и прирађивала, па скуцаше, колико им је доста, да не узимају под старост потребу од другога. Кућа им је између најљепшијех, што су у потоње вријеме пограђене. Украј веселога плама сједијаху они снуждени. Вуле, нушећи из дугачкога чибука, погледао је женске редом. Станица заклонила лице рукама, па гледа кроз прсте Јагоду, а ова подвила ноге и оборила главу. Стара шапташе молитве, зијехајући сваког часа. На двору бјеше тихо. Небо ведро, мјесечина сја, али цибрина што љуће реже него ли сјевер. Дуго су тако мучећи сједили. Најзад Вуле исгресе — може бити — десету лулу, па се пагну да устане. Јагода је зар то прежала, јер се одмах стани крај њега и пољуби му руку, па рече дрхтавим гласом: »Опрости, стрико, ја ћу сутра зором пут Никшића!« Вуле се прекрсти и иогледа Станицу. »Бог с тобом, дијете!« »Хоћу ббгме, по нраштајте!« » У Никшиће ! ? По овој студени! ? Сама ! ? У пусту кућу!? Јеси ли ти при себи, ђевојко? Чу ли је, Станице!?« »Богме, ја јој не знам шта! По свему до сад могла је виђети, да нам није тешка, а ако смо ми њој мрзни. онда нек иде ! Може јој бити!« »Не срди се, по богу мајко, мени је невоља да идем!« рече Јагода. »Каква невоља?« запиташе у глас муж и жена. »Да видим оио сиромаштине!« »Онда ћу ја поћи!« »Немој ти, Вуле, ђетињити!« вели Станица. »Та ти знаш, да ће то суд надгледати, а и она зна . . . но је њој нешто друго! Да хоће бар отворено казати, итта јој је!« »Мучно ми је, да сам вам на . . . . Жена је ирекиде, али мекше.
»Опет ти вељу: нијеси ти нама тешка, ни дао добри бог ! Ако само хоћеш, ти можеш нама бити разговор а ми теби други родитељи. А да не посумњаш, е би могла бити нријекорна, а ти ради по кући. Ето можеш се учити и ткати уза ме — и тако би ми требала помотњица.... Вулу је било и толико сувише, те се умијеша. »Доста-те! То је већ свршено. Хајде, ти, дијете моје, лези. Хајде и ти, Крстиња хајмо сви!« Док је Вуловица запретала огањ и на таван изашла, Вуле и стара већ хрчу. Јагода се притајала. Жена леже и заспа до мало, али у глухо доба ноћи пробуди се и чу јецање. Онда се диже и нође к њој. »Прекини већ и прибери се, душо ! Ја зиам, е ти је јадно, али би ти сто пута јадније било, да пођеш тамо. Добро ти је рекао Вуле: шта би радила у пустој кући? Тамо би ти све наномињало, да си сирота без ииђе никога свога. А опет шта би свијет рекао ? Ти знаш, е не доликује, да ђевојка сама, живи! . . . Овђе ти је барем очев гроб. Ове неђеље платићемо литурђију и прекаду, и поћићемо обје к цркви; на опет, кад буде четрдесетница. Да-ну нрестани!« »Знам ја све то, добра мајко, али ме страх, е ће ме опет звати, — — с тога бих да бјежим . . . »Не будали, јадице, зар би могла побјећи баш и да ти је невоља?« рече Станица смијући се, па леже уза њу и загрли је. »А како то, да ти мени не кажеш ту ствар . . . то што има ту владика да попује? ... Ја ето нијесам ни навалшвала, да ми се исповједиш, али по што се с тога толико ломиш, рада бих ти помоћи! Да-ну дијете, као својој мајци, изручи ми своје срце, иа ћу ја поћи к владици!« »Немам шта!« одговори Јагода стидљиво, и приви се јаче уза Стану. Жена заоколи из далека, везући, тепајући јој. Дуго је шаптала, па кад мишљаше, да је цуру већ пресловила, умуче, да прими одговор. Јагода не одговори, јер бјеше . . . заспала. Сан се прикраде кад му се најмање надала, па затекавши је у топлипи и милошти, надвлада је лако. Сви поустајали, а она спава. Сунце одскочило на ручена доба, а она тврдо спи. Станица пође послом некијем у Доњи Крај и препоручи ђурђи, да не буди дјевојку. И Вуле изађе.