Стражилово

164

Б р . 11.

Ал светли кад клоне данак и Феб се на небу јави, У царству дубоке ноћи обара мене јад: Душа ми испуни вечност а црна сумња ме дави, И ја божанску вољу нрезирем силно тад Ал бич подземног бога сад је у мојој власти; С мудрошћу кад нисам сретан, ја волем бити луд... 0 покидајте ланце, ви дивље, безмерне страсти, Нека ми прокључа мозак и нек ми пуца груд! Моја космата браћо, хијене и шакали! Ви сте љубимци среће, и ја сам ност'о њен; Вама су бесмртни бози дубоко спокојство дали, Кад ваша крвава чељуст раздире слаби плен. Гле, ја осећам огањ у мојој руменој крви, Осећам, како кипи бескрајна, дивља страст . .. Душа се моја буни, да хладне окове смрви, Признавајући себи себе за циглу власт. Еларо, мајко моја, ти жртво пламене ћуди! Син те не кори више за свога рођења час: Кад нешто богови желе, зар да се опиру људи? 0 богови су добри . . . за себе, не за нас. Блудниче Јупитеру, и ти, лукави боже, Што стоку рогату крадеш, зар нисам бож'и створ? Или потомство ваше друкчије мислити може, Кад тако исто мисли богова цели збор? Устани, душо моја, прени се из санка свога! Дивља, разблудна воља и очајничка страст Нек буду господари слободног живота твога, Да ронска упозна мудрост над собом твоју власт! Шта! Зар лепота ова, с животом која се дружи, Да вечни оков буде крилима духа мог ? Боље је, да она теби к'о наложница служи, И људе бар да позна, кад зна већ, шта је бог. Пуцајући пламеним бичем гледа на пастире и пастирке, који играју и беру цвеће по пољани. Хор. Уживајмо радост чисту, Што нам бујна младост носи, Јер је радост равна роси, На ружином белом листу; Она здрављем душу љуби, Затрепери па се губи . . . Плавоока, вечно-млада, Ти царице росног цвећа И младости и пролећа 0 Цереро, штедра мати, Нек нас вечна радост прати, И небеска, светла нада! Питија. То је пролећа празник ... Ја чујем похвалне гласе, Сад се пастирке младе свадбеним венцима красе. 0 женске, како вас волем, но ланци нису ми мили, Јер ланци остају ланци па макар од ружа били. Слободна моја душа за вечном променом жуди,

Страстима моје душе предмет су самртни људи. Ја хоћу све што желим, па, најзад, зашто и не бих? Од свију господара најслађе служимо — себи. Гледа искоса на Лзггу. Женска је зацело лепа. Тек јој се развиле груди. У мени похота моја осећам како се буди. И то је наследство једно од мога божанског бабе... И борићу се с њима, ако не могнем џабе. Улути се лагано к олтару. Изненада прелети по земљи тавна сен ; а у даљини затутњи лака грмљавина. Крупна, ретка кипга пада. Л>уди беже у павитњаке. Хор. Од палата својих зрачних Из предела заоблачних Са осмејком на уснама, То Церера иде к нама Поветарци тихо струје, Са божанске њене ризе . . . И шуштање одјекује Кроз планине и кроз низе. И на поља наша равна, Где свилена блеје стада, На пландишта наша травна Благодатна киша пада. Свештеник. Дан је протек'о красни у песми и у шали Хладан, вечерњи ветар ћарлија са тавних гора; Чајка узлеће тромо над плавом пучином мора, И Феб буктињу пали. Скупљајте уморна стада, пастири и деве младе, Јер се царица ноћи с одећом звездаиом краде, И свија на свет цео Ваздушни, тавни вео. И све ће уморно пасти под велом спокојне ноћи, И рој кеселих снова с Морфејом к нама ће доћи Ал пре нег оде дан, Помолимо се смерно у миру и самоћи, За чист и ведар сан. Хор. 0 богови бесмртници! Осен'те нас својим крилом, Запојте нас младом силом, Као вечни заштитници Људи, биља и зверова. И док наша душа тоне, У пучини светлих снова, Чувајте нам. добри бози, Наша села и равнине, И амбаре и торине! Скупљају стада и одлазе. Питија зауставља Љггу. Нада сутон. Питија. Остани, пастирко лепа, у цветном овоме лугу, Пастири нека журе мирноме дому свом;