Стражилово

Б Р. 11.

СТРАЖИЛОВО

Твоје невине дражн поклони верноме другу И огањ, што жарко пламти у бајном оку твом. Младост је чаробна зато, што љубав елатка је краси, Па зато и ти љуби Пламен љубави наше нагло се у нама гаси, Светла се младост губи. Хвата је за руку. Небо се силно наоблачи, и море почиње да се колеба. Над главом Питији величанствено кружи са широко опруженим крилима и грактањем огроман гавран. Питија. Грми, небо, гракћи, вране ! Не плашим се ваше силе 5 Крај ропкиње моје миле Проводићу бурне дане Презирем те на сву меру, Громовниче Јупитеру! Кроз пучину дивље страсти Очајно ћу да полетим,

Па или ћу славно пасти, И јги славно да се светим. Са пламеним овим бичем, На борбу те храбро кличем! Гледа претећи на небо и пуца бичем. Лита. Твој поглед кркаво сева... Ах, ја се од тебе плашим, Пусти ме да идем мајди са белим стадима нашим, И киша, ето, нада. Дитија. Ти пећеш одавде ићи, тако ми страшнога бога, Мрскога оца мога, Што грми у гњеву своме и људским животом влада Хоће да је притисне на груди, али га у тај мах подхвати силан вијар, који га завитла и баца на литицу. Гром. Љта са вриском пада у несвест. На пол^ани завлада дубок и непровидан мрак. Само се чује звиждање ветра и грактање гавранова. Горњи Милановац 31. Децембра 1886. Војислав.

ПОД СТАРОСТ БЕРДО. Г1РИПОВЕТКА И 3 В А Р О Ш К 0 Г ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛАН САВИЋ. (Свршетак.)

^еђутим је Сима једнако премишљао, како ' Џг угоди удовици Иди. Да иде њојзи, ноћу? То не иде; али —аха! та он јој може дати серенаду! И то је нека посета! И Сима је врло задовољно трг.о своје шаке. Био је у тај мах — чисто би се могло рећи —• заљубљен у госпођу Иду. Та њему је пала на памет така красна галантерија! — Сима је скоро еластично корачао по дућану и тек по мало гладио бркове: да не скине црну боју с њих. И учинио је, што је наумио. За време свирања уживао је а и стрепио је у исти мах; бојао се, да не наиђе когод, а овамо је опет све једнако ж.миркао у прозоре Идине, е да л' би се појавила и њега спазила •>о Два дана доцније добије од Иде иисмо. Рука му је мало дрхтала, кад га је отварао, а кад га је прочитао — можда у свом веку није изгледао глупавији. Ида се до душе лепо захвалила на ноћној музици — баш се видило, да јој ласка, не само свирка, него управо почетак успеха њеног дотеривања. Но Освалд је под прозором Јелене (шта сад има опет та посла?) певао, па како би било, кад би и он то учинио, и мозкда још чак и своју песму отпевао! И Освалд је био песник. Ако и то уради, онда, е, онда може и лично доћи; али песма мора свакако бити крилати гласоноша. И ие изгледао глупав! Сима и — стихови! Та

он у свом веку ниЈе песму ни прочитао а камо ли... Но Сима је већ био у вртлогу а натраг није хтео никако. Нека потајна мисао увлачила се у њега: да је послао Стеву! Хм! Бар до тога не би дошлб, да прави стихове. Био би у једну руку на чисто. Али драж, да себи самом захвали успех, — опет му је ласкало. /*о Сима је неколико дана био без икаквих мисли, премда је на свом столу имао свакојаких песама, и српских и немачких. Да га је ко гледао, жалио би га за цело; можда би му се и смејао. Неколико пута му је дошло, да баци све песме до сто ђавола и напусти целу ствар. Но помисао, да је Ида једина, која се с њиме и упустила у неке преговоре, и да се онда неће никад ни оженити, одржа у њему сталност. Не, он неће напустити све, али стихове мора — та не пада му ама ништа баш на памет, што би и налик било на песму! Иде он управо њојзи. Казаће јој, да је готов да учини све, али стихове не може стаорити. Он није Освалд, он је Сима Влашић —/лш то нек и не тражи од њега, што није у стању. Док је тако говорио, гледао се по мало и у огледало — та справа му је била укомтоару, од кад је почео да се бојадише, и није први пут што је гледао у њу — почео је намештати бркове и косу, пошље но нов, црн капут и крене се на улицу. Госпођи Иди није било са свим нраво, што је