Стражилово

186

СТРАЖИЛОВО

БР. 12.

ИЗ ПРОШЛОСТИ.

• з златног оног дооа, Што срећан срећом зове, Чит'о сам песму једну И у ебој наде, снове. У руди дршће дистак, У оку суза врела, Разумем, шта је ова Песма ми рећи хтела. Ал биће да сам и тад Тек само срећу снио, Кол'ко се сећам, нисам Никада срећан био. И сад сам сузе лио, Дубином душе плак'о, Јер нрошлој, давној срећи Вероват' није лако.

II.

Све ће ироћи . . . издаће ме Љубав, вино, друштво, цвеће Али само срце моје Издати ме никад не ће. Овај листак исписани, Верни другар жића млада, Пун је разних усномена, Пун је јада, пун је нада. На измаку мог живота Отвориће с' књига ова, Нрегледаћу редом стране, Код сваког ћу стати слова. Читајући књигу ову, Спомене ћу даљне будит', Уз читање слатко заспат', Па се више не пробудит'. Д. Гаврилови).

УСПОМЕНА ПА П0К0ЈН0Г ПРИЈАТЕЉА.

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА. (Наставак.)

„Чисто ми је лакше било. Никад боље, што је капетан баш сада отишао. Г>ар ћу лакше моћи о мом снасењу нремишљати. „ Кад се дечаци с гуцом врате, кажем им, да ми зготове вечеру, али да капетан не ће на вечеру доћи. Ово сам последње додао с тога, јер то значи, да се онда, кад каиетана на вечери није (бар је тако на „Јозићу" било), не штеди ништа, већ се добро једе и пије." Овде сада описује Коста прилично потанко доста богату вечеру на броду, и наставља даље онако: „ . . . . После вечере почнем из нова мислити на моје спасење. „Прочитам и опет иисмо, па и ио други пут и увек наравно свршим са постскриптумом. Помислим најпосле, не би ли ме како овај блажени постскриптум могао спасти ? . . . . Не би ли се како дао изврнути? . . . Дај да видимо! . . . „Слатки мој сине! За три месеца имаш ступити пред асентну комисију. За то би добро било, да се од лекара у Цариграду дадеш прегледати, ако можеш, да кући дођеш, ако не, моли капетана с моје стране, да ти на сваки начин ири руци буде. Он ће ти за цело, у колико га ја из твојих писама познајем, као ваљан и иоштен човек, те услуге учинити" . . . Пред. „дадеш" може се таман додати једно „не," а иред речима „да кући

дођеш" има празна места, да се дода „већ", а речи „ако не" могу се и избрисати и закрмачити, та зар из пера не изиђе доста пута којешта, па зашто не би кад и кад и која крмача ? . . . Прегледим још једанпут, поправим и прочитам .... „Живио!" повикао сам самоме себи. „Камероте!" викнуо сам дечку капетановом, „Камероте! пунч ми зготови, јер кад је Питагора због оне математичке ситнице сто волова боговима заклао, могу и ја у славу овог мог красног проналаска попити пунч!" „Па сад још једанпут на тенани прочитам постскриптум, који је овако гласио : „Слатки мој сине! За три месеца имаш ступити пред асентну комисију. За то би добро било, да се од лекара у Цариграду не дадеш прегледати, већ ако можеш, да кући дођеш. Моли канетана с моје стране, да ти на сваки начин при руци буде, и т. д. и т. д." „Сад је све у реду. Ово ћу писмо сутра капетану показати, па ако ме пусти — добро! Ако не ићи ћемо конзулу, а конзул ће ме већ у ствари асентације кући послати. „ У овој радости заборавио сам, да је већ доцне, и да је време спавати, те се брже боље у иостељу бацим . . . „Кад сам се сутра дан пробудио и на „коверту" изишао, али ведро небо, чист зрак иа ни мало ветра.