Стражилово

Б р. 12.

СТРАЖИЛОВО

187

Сетим се, шта ми је капетан јуче заповедио, те рекнем „нострому" (првоме међу морнарима), дасесвеуреди, јер ћемо се данас можда кренути. Сви морнари погледају ме уплашено, јер се томе нико није надао, и почеше са свију страна гунђати, — али капетанова реч била је светиња! „Оставим их сада, нека раде, што знаду, а ја се сиђем, да своје ствари у ред доведем, јер се нисам ни сумњао, да ћу се из брода искрцати. „„Тако! Сад је све у реду!"" говорио сам полу на глас, излазећи горе и трпајући кључеве од својих сандучића у џеп. „„Никад у бољем, — али камо ћете, в^погсМо (млади господине) ?"" „Обрнем се, а за мојим леђима капетан. „Био сам изненађен његовим питањем, и не знадох му ништа одговорити, кад ме он и по други пут запита: „„Камо? .. Камо мислите? . . „„ТПијор! Мислим . . . Хтео бих . . . Управо морам . . „,,Но хоћемо ли чути већ једаред", гтродере се он на један пут, и ја приметих, да се почео срдити, те му без сваког муцања и заустезања одговорим: „Шијор! Ја морам кући ићи." ,,„1Пто? Кући? А за што морате? И ко вам је то допустио ? . . . „„Није ми нико допустио ... Ви синоћ нисте били ту . . . А отац ме зове у ономе писму, што сте ми га јуче предали." ,,„А за што вас зове?" „„Зове ме, јер ми је двадесет година, па сам доспео за воЈнике." „„Где је то писмо? запита ме намргођено. ,,„Ма . . . не ћете моћи .. . српски је писано!" „Капетан се насмеши. Мисли, да ме је ухватио, а не зна, да се ја само с тога заустежем, да се он мојој нештини не би досетио. „,,По несрећи ја знам читати српски. Дајте га само амо!" „Ночнем тражити по свима џеповима, да не би мислио, е сам га спремио. На послетку га нађем предам му га. „Кад капетан прочита нисмо, још се већма намргоди, па онда почне горе доле ходати, одакле се видило, да се колебао, док се најпосле не заустави пред-а-мном и не рече ми: „Е добро! Ићи ћете кући!" „Чисто нисам могао веровати овим речима. Срце ми је <од радости заиграло. Скоро да загрлим мога капетана, но опет се савладам и са свим снуждено му одговорим: „Хвала, шијор!" „Капетан се сада насмеши, куцне ме са стране

прстом по носу, што је био знак, да ће да говори, и започе овако: „ Станко ! Ви ми тако жалосно захвалисте, као да вам је жао оставити ме, а бог зна, да ли имате узрока жалити. Ви од мене нисте никад лепе речи чули, — напротив, поступао сам с вама оштрије, но што је требало. Но што ћете, ја сам господар од више бродова, па сам научио, да сваком заповедам и да ме свако слуша. Научио сам, да вичем и грдим, па још да ми се онда и капа скида. Ви то све добро знате, јер сте доста нретрпили од мене. Никад се истина противили нисте, али никад ми ни капе скидали нисте, а то се мени на вама допало. Па кад сте у ЈГиворну жито продавали, нонудио вам се један, да откуиљује жито, па да за то нико не зна. Ви сте истина били без и једне паре, па сте га инак одбили . . . Знам ја све то добро . . . Исти се носле и „нострому" нудио, па ми је овај све приповедио. То је друго, што ми се на вама допало. А треће, што ми се у вас допало, то је то, да се никад оцу своме писте потужили. Ја сам вас због свега овога ценио, а данас вас и ценим и љубим, и с тога вам не као каиетан, него као нријатељ велим, да вас са тешким срцем пуштам, али вам уједно као капетан заповедам, да онда, кад се вратите, ма где мој брод затекли, да на њега дођете. А сад ево вам двадесет франака. Идите с места на копно у Цариград, те распитајте, кад се пароброд за Галац креће, па се онда до вечере вратите." „То рекавнш извади лујдор, стисне мига у руке и оде. „Чудан човек!" мислио сам ја у себи, па онда се сиђем да се преобучем. „Кад сам готов био, скочим у „гуц", метнем се на крму, па вози . . . само да што нре крају доспем. „Ево ме једном! . . . Тепео 1;е, 1;егга! . . . Ништа ми се не љуља под ногом! . . . Погледам још једанпут „Јозића" и нехотимице прошапутам Богданове речи: „Бећ те моје очи не виђеле!" „У Цариграду сам се сад распитао за брод, који у Галац вози. Брод се имао за један сат кренути, па онда оггет после осам дана." Но тога дана било је за њега већ касно, морао је дакле осам дана провести у Цариграду. Пошто је тај дан до после подне у Цариграду провео, врати се пред вече ио заповести каиетановој. „За две уре — тако иише у свомеопису — стигнемо с паробродом у Бујукдере . . . Погледам међу бродове, и потражим очима „Јозића", кад али „Јозића" нема. Не могу да верујем, али што више гледам, све мање сумње. Истрчим брже боље из иароброда, да се гдегод распитам. Кад али се сукобим