Стражилово

188

СТРАЖИЛОВО

Гл\ 12.

са Једним познатим трговцем, који ми рече, да Је „Јозић" одјадрио, јер је после нодне дунуо добар ветрић. ,,„А моја роба!?" „„Ваша је роба у мене, а ево вам и ваше плате, што вам је оставио капетан." Примим новце и избројим 150 франака. Вере ми! Нисам се надао, да ће ми капетан 50 франака поклонити, јер ја сам имао добити само стотину .... Дванаест дуката, то је других 150 франака . . . . а са 300 франака да

се красно 8 дана провести у Цариграду, и још ноштено кући отићи! „Замолим трговца, да ми само до сутра робу придржи; но он ми рече, да не само моја роба, него да и ја сам морам код љега до сутра остати. „И ето ме' опет слободна!" Тако се покојни Коста опростио морског живота, у коме је три четврти године — од јесени 1862. до лета 1863. — у највећој стези и у најтежем раду ГТрОВбО. (Наставиће се.)

^ }/] БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. АЛЕКСАНДРУ ОАНДШгУ II Р И К А 3 А 0 („II 0 С В Е Т И 0") Ј 0 В А II Ж И 15 А II 0 Н И Ћ. (Наставак.)

25.) Неки песник наш вели на једном месту: У десет лета жнвља стотину. А иа другом месту: Запитао је, да л' се сећају Оне сироте Фамилије, Што о/сивља овде — давно, давно још'? Какав је то облик живља? То би требао да је имнерфекат. Од живети пак гласи имперфекат живљах, живљаше, живљаше и т. д., а не живљах, живља, живља и т. д. Овде је песник осакатио имперфекат од живети само да му слогови изиду на број. Али ја мислим, да НеепИа роеЛГса не сме тако далеко ићи. И слобода, коју песник ужива при грађељу стихова, има своје границе. Најбоље је, кад песник песничку слободу никако и не употребљава. Бранку Радичевићу није била потребна слобода песничка, ал' за то је Вранко и био песник, за то Бранка но савршенству језика не можемо ни данас да достигнемо. Кад год сам узео перо у руке, да нишем „Бранич српскога језика", увек сам се на самога себе једио. Ја не бих никад замочио свога пера, да пишем о оваким стварима, да ме не нагонише неки моји пријатељи. Они келе, да је то потребно, јер се греши, што се тиче језика, доста. Ја сам увек мислио, за што носле Вука, Даничића, Бранка, после таких савршених учитеља да се греши у језику? Али кад сам хладно размислио, имају моји пријатељи нешто и нраво. Не можемо сви бити Вук, Даничић и Бранко. Мора неко и грешити. Па на послетку и сам погрешим поред свега својега позивања на стари словенски језик. За то мислим, да ми не ће нико замерити, што сам казао, да је овај или онај погрешио овде или онде. То сам чинио из чпсте намере, „без зла срца, не дирајући у лице и образ мушки". Ако сам споменуо кад год име г. Лекића, то није ништа, јер сам се држао само ствари.

Ја сам о имперфекту, као што га је скројио иесник, размишљавао, би ли се могао како растумачити, па сам дошао до тога уверења, да таки имперфекат не ваља ни по што ни у стиховима употребљавати, јер га народ никад не говори. Да га народ иоле употребљава, ми би га могли и бранити, а то је да је постао по аналогији аориста. Ја знам само један имперфекат у старом словенском језику са наставцима аориста и то је вт,хт., ет,, нт., сихонт,, г.тхтд, ет,сте, етхомт,, еђсте, бт.шл . Овај' исти имперфекат има и у српском језкку, али је у српском језику правилнији, него у ст. словенском језику, јер има наставке за имперфекат и гласи: бјех, бјеше, бјегие, бјесмо, бјесте, бјеху. Ја сам у својим белешкама нашао један имперфекат, који је по аналогији аориста постао, и који није забележен ни у „Облицима српским" од ђ. Даничића. Тај се имперфекат налази у „Српским народним пје.смама из Херцеговине" од Вука Караџића. На стр. 25. тих песама стоји: Кад је био е цуром близу двора, Угледа их Иброва кадуна, Нареси се што мога најлепше. На стр. 98. стоји: Он не иде, да лова улови, Но д.ч види Иванову сеју, Је ли дивна, колико је Фале. ./Г(1в ловио три бијела дана, Он не мога ни виђет' ђевојке. Дакле само иа ова два места мепи је иознат имлерфекат са наставцима аориста, или другим речима, који је постао по аналогији аориста, а то је од моћи: могах, мота, мога, које иначе правилно са наставцима имперфекта гласи: могих, могаше, могаше. По овом. једном једитом имперфекту са наставцима аориста не сме нам бити слободно да градимо оваке облике и од других глагола. Не сме то чинити ни сам песник поред све своје слободе несничке, на коју има право. Г, Миклошић мисли у својој син-