Стражилово

Бг. 12.

такси словенских језика на стр. 789., да су у ова два иримера мога аористи. Од моћи не може никад бити аорист мога, него то је имперфекат ио аналогији аориста, с наставцима аориста начињен, прем да би се могло на послетку тумачити, да је могах, мога, мога аорист, па је ностао по аналогији а-врсте: иисах, ииса, ииса, али мислим, да је у оним стиховима приличнији по синтакси имперфекат, него аорист. Ко мисли, да није овако, нека покуша друкчије протумачити. Зпам, да ће се наћи међу Србима, који ће помислити у себи: Шта си се ти подигао, уштво! на Миклошића, који н-всн достонш н:моу слно1"Б нонести. Ја велим тима већ у напред: II нксгн. достоннт, гемоу слпогт. понбстн и ево овде казујем највећу захвалност њему, своме учитељу некадашњем, од којега сам научио све, што данас знам. 26.) Г. С. Лекић вели у својим „Примерима за латинске облике" II. стр. 261: „Сви грађани и савезници искали су Помпеја за војсковођу у митридатском рату", а на стр. 339. вели: Митридатски ММггИа^сш. Ја мислим, да не ће бити добро „у митридатском рату", јер кад придев замењује други падеж за припадање одређеној именици, онда му не може бити наставак ски, него ов, ин, ј. Ја мислим, да ће боље бити у рату Митридатову или у рату иротив Митридата. Истина могу наставци за придеве, који замењују други падеж посесивни одређеним именицама, да се замене наставцима за придеве, који замењују други падеж посесивни неодређеним именицама н. п. Београдска каиија, али то не бива код имена људских. Вук каже: „За времена Карађорђијна рата. За Насманџијна времена". Придев Карађорђип долази од именице Карађорђија. Овде ће бити добро наспоменути, је ли добро како пише Вук Кара/јо])(јијн и Пасманџијн. .Ја мислим, да овако нисање ових речи није добро. Карађорђин је адјектив посесиван са наставком ин. Тај наставак ин долази на основу од именице Карађорђија, која гласи Карађорђиј. Дакле добијамо Карађорђиј-ин и овако управо ваља и да гласи тај облик. Али у оваким се облицима радо ији слива у и, по што ј испадне, те онда од Карађорђијин гласи контрахован облик Карађорђин, а не би никако требало писати Карађорђијн, као што је Вук писао. Кад би добро било Карађорђијн, онда би добро било и сјајн место сјајан, гојн место гојан, достојн место достојан. По што се не може изговорити сјајн, то се умеће а међу два крајња конзонанта у номинативу, те гласи сјајан (основа сјајн, ген. сјајна). Тако исто и Карађорђијн не може се изговорити и морало би се уметнути а међу ј и м, кад би таково писање добро било. Ја мислим дакле, да ваља гтисати те контраховане

189

облике овако: Карађорђин, Илии, Марин, а не Карађорђијн, Илијн, Маријн. Ја бих се радо позвао и овде на стари словенски језик, што се овога тиче, али ту нам он баш случајно у овом питању не може нигата помоћи. У старим словенским оваким облицима научници се разилазе у писању. Тако Миклошић пигае Мдрнннт. сждннт., а Лескин Улрмнкт.. Прво би било Мдрнјнх, а друго Млрнптт,. Али из М д р н ј н т, не можемо ништа извадити за свој српски облик, јер у старом словенском облику има на крају вокал т, и по томе се у старом словенском може изговорити мл |> иј н ч„ као и у српском гато се може изговорити ген. маријна, али се ном. не може никако изговорити маријн, као гато се не може ни сјајн од ген. сјајна изговорити. Дакле облик стари словенски м л р н \ н т, не помаже нам ништа, а други м л |> п н н т. имамо и ми, а то је неконтрахован Маријин. На стари словенски језик за овај случај не може се позивати, али је са свим јасно из закона гласовних српскога језика, да се не може иисати Карађорђијн, Илијн, Маријн , него Карађорђин, Н лин, Марин или неконтрахован облик Маријин. 27.) Неки песник нигае: „и исте ноге нек те грувају". У књижевном језику особито у песмама не треба нисати грувају, него грухају. Истина ми говоримо овде у нашем крају грувати, изгрувати, грунути, али на југу говоре грухати, изгрухати, грухнути. А да су приличнији ови облици за, књижеван језик, види се из ових облика: грушити (туцкати со), ирогрушити (испробијати н. п. лед), угрушити 2ега1;о88еп, грушкати, грушкање. У свима овим речима ово ш могло је постати само од х у грухнути, а никако од в у грувају. Из овога се дакле јасно види, да треба нисати грухнути, грухати и т. д. 28.) Неки књижевник наш, који врло добро тшше српски, пише у „Стражилову" од прогале године сијнути. Да се овај глагол пише са ј, угало је у обичај тако, да су ретки они, који га не пигау са ј. Али у сијнути нема места овом ј. Да нема места том ј, показује нам стари словенски облик снпљтн. Корен гласи си, и на њега долази нж, да се добије глагол друге врсте. Шта би нас сад нагонило, да уметнемо ј између и и н. Ја не знам никаквога закона, по којем би се могло у овој прилици уметнути ј. Дакле нема му места у синути. Што се пише сијати са ј, то иде на другу страну. Ту има места оном ј ио закону гласовном, који се зове зев. Сијати од корена си, кад му се дода наставак а, може ићи у пету врсту, дакле си-а-ти. Овде се јасно види, да се између два вокала зев избећи мора уметањем ј, дакле си-ј-а-ти. А у синути нема места ј, као што нам сведочи и стари словенски облик с н н љ т н.

СТРАЖИЛОВО