Стражилово

190

СТРАЖИЛОВО

Б р. 12.

ПИСМА 0 СРПСКО-) т—џ П И Ш Е Д А Н И Л 0 писмо xii. К. 10. Августа 1886 Поштована гостођо! Свршио сам дакле са српско-бугарским ратом, и требао бих да ирестанем да причам, али ја вам рекох још у првом писму, да ћу вам писати о свему, што сам видио и чуо од одласка из Београда до повратка у Београд. Реч, госпођо, не треба лако задавати, а зада ли се једном, треба је одржати. То ћу дакле и ја да учиним. Кад је пао Пирот, повукосмо се до Ак-Паланке. Тамо смо бивуаковали неколико дана. Примирје је већ било наступило, али се, бар међу војницима, мислило, да ће борба опет отпочети, чим нримирје протекне. Чим се изађе из Ак-Паланке и пође у Црвену реку, с десне стране друма има малена механица, коју подигоше за раднике, што су радили жељезнички насип из Ниша у Пирот. Сваки смо тренутак слободнога времена употребили на то, да се скупимо у ту механицу. Ту вам се разговарало, певало. Да, да, певало се. Или мислите ли, госиођо, да нисмо требали певати? Несреће беху већ ирешле преко наших глава, а ја сам вам још у нрвом нисму рекао, да је човек само човек. Ми смо жалили погинуле другове 3 а певали смо, када смо видили, да нас још има живих и здравих. Кадгод почнем говорити о погинулима и о тузи за њима, увек ми изађу пред очи два сељака, два добра друга, који беху у чети, у којој и ја. Њих двоје се никад нису раздвајали. Где је био један, био је и други. Вазда су били весели; изгледало је као да је и суморност бегала од њих, јер је поштовала такво пријатељство. Па реците ми, госпођо, зар не мори туга човека највише онда, кад је мора да скрива у себи, кад нема коме да се изјада? Није ли човеку одмах лакше, кад ма једном само може да каже, шта му лежи на срцу? Пријатељ пријатељу помаже у нужди, пријатељ пријатељу помаже радовати се — то су прави пријатељи. И на Сливници погибе један од те двојице. Место оног пређе вазда веселог лица видила се на лицу осталог друга тетпка туга. Не сећам се, да сам видио кад у њега осмејка на лицу. Чисто сам сумњао, да ли може у проста човека да буде тако дубоких осећаја. Гледећи тога момка, сетих се, како Цицеронов Лелије тужи за Сципијоном: „Да нема успомена на оно, што с њиме проживех, да су и оне умрле са њим, не бих могао поднети чежњу за њим,

;угАРСКОМ РАТУ. К. X, НЕДЕ ЉКОВИЋ. за тим милим, негда тако блиским, тако сродним ми човеком." Цицероновом су Лелију успомене тугу ублажавале. Но мени се чини, да успомене на несталог друга увек у крајњем резултату производе још већу тугу. Заборав лечи од туге, а нв усиомена. Опростите ми. што ћу да кажем, да мени бар изгледа, да се Цицерон мало пребацио. Када сам посматрао тога сељака, који није био тако мудра глава као Цицерон, који није умео да хладно резонује о својим осећајима, јер је имао срца, — тада сам уједно видио, како је тај исти Цицерон ногрешио и кад је рекао : „Мога Сципијона по моме уверењу није снашла никаква несрећа. То, што се догодило, за мене је удар. Јад због своје несреће није знак љубави према пријатељу, него је знак љубави себичне." И сувише философски је Цицерон рекао то, и сувише софистички је даље извео, само промотрите добро горње речи, иначе му можете и ви поверовати. Штета што права жалост не зна за философирање. Према његовим речима, сваки, који за ким тужи, жали себе, а не онога, за ким тужи. Само тренутно могу кадгод да буду истините Цицеронове речи, али и ирви иовод и крајњи исход туге је жалост за умрлим. Ако је Лелије друкчије мислио, то је свакако његово субјективно мишљење, али никако није резултат расматрања пријатељства код свију људи. Можда ћете ме, госпођо, запитати, откуда ја све то вама говорим сада, кад нема никакве везе са оним, што треба да вам причам. Али ја сам вам већ казао, да ми је то увек излазило пред очи, кадгод бих се сетио кога погинулог, а нисам имао разлога да то прећутим. У осталом можда баш и то има везе са ратовима и њиховим последицама, на према томе и са српско-бугарским ратом и његовим последицама. Но да се вратимо мехаиици код Ак-Паланке. Други позив у то време био је сазван — долазио је. У тој механици састајасмо се са тим старим војницима. Фес на глави — пушка у рукама. Грађанско одело —• војнички дух. Распитиваху за све, што их је занимало. Техиили су и храбрили нас. Питали су нас за своје познанике. Неки беше жив, неки погинуо. Разговор-је постајао све живљи. Ко је остао жив, том се певало: „многаја љета", ономе, што је погинуо: „вечнаја памјат", али тек се певало, а све за љубав ономе, који је распитивао. Дим од дувана белио се као магла. Једва се видили неокречени набојзидови од механе. Насред механе стојао је у земљу укопан дуг сто. Једни су седили за њим, а који не