Стражилово

Б р . 12.

СТРАЖИЛОВО

181

ујна Вида, тек само да говори; а већ носи, што је Љуба искао. А Љуба зиа добро нашу ујна-Виду. Познаје тај дело село: сваког човека и сваку жену у главу. И како не би? Од кад је он биров, већ се промениле три старешине и два начеоника, па он непрестано биров . . . Како да не нађу другог, кад се туже сви на њ, е је спор? Ето како. Ко ће у селу да напусти своју кућу, па да трчи с краја иа крај за педесет форината на годину? Когод има нешто земље, тај воли бити свој газда у ономе, што је Бог дао, па ма се како мучио. А Љуба сиромах пема земље: продали му све за порцију, па шта ће? Оно није, да нема у селу и других бескућника, али је Љуба, ма да је као ђаво сиромах, опет и поштен. Па и то, знате, много чини. Није баш, да је Љуба чист као сунце, е а који човек нема баш ништа на души? Па ако му и падне кад што у торбу, да господа не знају, треба и њему живити Зна село, да он по кога и обиђе, кад наређује на вошиан или на робију, али није никому криво. Данас ће мене, сутра тебе. па се то изравна. Оде. на прилику, Љуба до нашег кбне Николе Шишића: — Сутра иа вошпан, Никола. — Не, Љуба, брате, — вели му Никола, — ако бога знаш. Ја сам и жена, па ко да ми оврше? Сад се увременило, а ко зна, како ће после бити? Неће ти бити криво. Николина Ковинка спусти дотле Љуби у торбу комад сира или сланине, а Љуба оде па нареди Бају Мецановића. Други пут ће обићи Бају, а наредити Николу. Та, људи смо за Бога, а није криво ни Љуби ни нама . . . Као што вам рекох, Љуба слуша сву господу. Оно није било никада, да је он потрчао, као што већ знате, на макар му и сам начеопик што заповедио, али тек слуша. Па има и разлога, зашто не трчи. Да чујете. Послао га један пут начеоник, кад је дошао у наше село, да зове брзо неког из села. Љуба по свом обичају на тенане. Бога ми сам оида видио начеопика љутита као пикада, а иначе је то човек добричина. Љубе нема, па нема. Кад у неке, ето га. — А што се ти ког ђавола не журиш боље ?

Одмах ћу те истерати, па наћи другог бирова, — поче викати начеоник. Богме се и наш Љуба на то испречи. Оно није, да је дигао главу горе, али тек скреса начеонику баш у брк: — Молим, овај, господин-начеониче ... Не могу брже, већ да седнем. Ја цео дан идем, по селу, па кад бих још свуда трчао, спао бих с ногу; него овако подједнако, па некако издржим. Тиха вода брег роии. Ми се дали у чудо, од куда он то смеде рећи, . . . и још начеонику, ... иа баш у очи! Али, руку на срце, има човек право. И начеоник као да увиде, да је тако, па се насмеши. Од ото доба ако ће ко и напсовати Љубу, да је спор, брзо се и заборавља. Сазнали га сви, чак и господа из поджупаније, па га пустили на миру . . . Начеоник и остала сеоска господа баш као да су га и заволели. Ударили би често с њим и у шалу. Та, ваља Љуба њима све и онако снор. Не могу они без бирова ништа у селу. Али зато, кадгод би се господа у биртији завела, (а то не бива тако ретко,) увек би и Љуба искапио по коју чашу у здравље господе у другој соби. Догађало се, додуше, и то, да би се Љуба неки пут и ратосиљао, кад га господа позову. Ево како. Љуба спава лети у трему пред сеоском кућом са стражом, као бајаги најстарији на стражи. Зовемо га за то у шали кадгод и каплар Љуба. Господа се накрешу, па хајде преко пута у трем по Љубу: — Љуба, хајде, да пијеш са господом. Љуба уморан, баш му није до пића, али шта ће: где би кварио господи вољу ? И онда пије са господом заједно у соби. А виђао сам господу, где нешто и шапућу с Љубом. Шта? Не знам. Љуба о томе ћути као заливен. Можда ће и у томе бити нешто, зашто га господа заволела. Један пут само нешто се Љуба излануо, а био добро угрејап: — Имам ја •—■ вели, — сву ту госиоду овде ! Па се куцну по џепу. Али се одмах затим трже, као да се сам уплашио од оног, што је рекао. 0 томе није више никада ни словца прославио. Биће да су господа с тога и заволели Љубу.