Стражилово

182

СТРАЖИЛОВО

Б р . 12.

Па баш јутрос сазвао натарош сесију и позвао и деда-попу, јер хоће важно нешто да реше за нашег Љубу. * Некако два три вечера пре те сесије седимо ми у Криваји, па разговарамо. Баја Менаповић баш нешто прииоведа. А ми поседали тако пред нашом кућом у јарку : неко до плота, неко преко од нас. Сви упрли очи у Бају, па слушамо, а он нам казује, како је и Љуба био некад повозаконик, па се један пут наљутио нешто на жену, те је ударио. После тога га, каже, истерали новозаконици из своје скупштине. Жене у кући готове вечеру. Наша кућа оврхла баш тај дан, па ујна Вида месила гибапицу са сиром, па је вади из пећи, те нам даје свакоме по комад. Врућа гибаница све се пуши, а сир мирише, па се топи у устима. Дотрчала и деца, те окупила ујна-Виду, па плачу и туку се. Деца, дабогме, као деца. Мали Чикана ударио Лалу ио руци, па му испала гибаиица на земљу. Мезимица опет плаче, што је Гара добила више од ње. Једва их ујна Вида тамо све намирила. А док се наша гибаница охладила, ми је већ готово и смирили. Моја снаја Љубица повуче ме из авлије кроз тарабу за рукав: — На, браћа, (тако ме зове мила ради), подај ономе (брату ми) још гибанице. — Коме ономе? — нашалићу се ја. Она саже главу баш као по Богу Љуба, па побеже у кућу. Мој брат Жика се само насмеја испод обрва. Остало друшто оде хвалити ујна-Виду, како је лепо удесила гибаницу. Кад смо гибаницу већ са свим смирили, а Баја таман почео даље да приповеда, у том ће нам неко назвати: — Добар вечер! Беше то ЈБуба. — Бог добро дао, Љуба! — одазовемо се ми. — Кога ћеш усрећити на робију или на вошпан? — запитаће га Ј1аза Турчиновић. — Та, није, овај, то... него нешто друго... Симо, је ли код куће Вида? — запитаће Љуба нашег Иду. — Јест. Љуба хајд у кућу. Па не потраја мало,

ето га натраг, а с њим и ујна. Како се жури, иа нема кад још ни на шору, да се повеже. Одоше. Знали смо, шта је. Наша ујна Вида је бабица готово целом селу. У Љубине редуше нашло се дете. Љуба сагнуо главу, иа оде с ујна-Видом својој кући. — Кад ћемо на ракију? —• довикује за Љубом Ј1аза Турчиновић. Љуба ннти диже главе, нити се осврнуо. —- Сиромах Љуба, — рећи ће Баја Мецановић. — А што сиромах? —■ на то ће наш кона Никола. — Боље тај, брате, живи, него ико у нашој Криваји. Ко комад сира, ко сланине, ко полу хлеба, на њему добро, а нити оре, нити копа. — Млад си ти, мој Никола! — упашће му наш Ида у реч. — Па тако тек диваниш. Жалосно је то, кад ко нема код своје куће, него ишчекује од села. Овај да, онај не да, а њему треба сваки дап као и нама. Ето, сад ће, у име Божије, да му занлаче и девето! — Оно тако је, Идо. Али ипак, знаш, има он нешто и плате, па и то му добро дође, на то ће Ј1аза Турчиновић. — Нема тамо ништа од добра, моја децо, — рећи ће Баја Мецановић, (а може нам свима бити ком отац, ком и дед, па сед као овца). Нема ти ништа лепше, него имати своју кућицу и парче земље, па радити. како можеш. Своја кућица, своја слободица! Ма се како мучио, тек сп свој газда. Па помисли тек, да се не растреса свако над тобом. А кога он, кукавац, не мора све да слуша. Трчи, као пас по вас дан по селу, па још је крив. Шта још може бити све до краја с њима? — Тако је, Бајо, — одобриће и Лаза Турчиновић. — Него да порадимо код ноглавара, да му повисе плату ! Беру толика госиода грдне новце, а седе у хладу, па се башкаре, па им ии маче пе замауче код куће. У нашег Љубе ии петка за душом, а толика ииљеж око банка! — Хоћемо! Хоћемо! — прихватисмо Лазину реч. За то су данас и звали и деда-попу у веће. А наш биров Љуба и данас, баш и данас, гега се, као да иде по смрт. Павле Гадојчевн!..