Стражилово

204

СТРАЖИЛОВО

стављеног иитања морао обзир узети, нити има гато срце да говори, јер ту је меродавна она богом дана човеку моћ, којом истражује истину. И истина ма како с почетка горка била — и истина, — не велим ја већ сушта истина — свободит ви! " млада браћо моја ! И ви ће те се опростити предрасуда, што највише сметају растењу и напредовању у духовном животу. И мени је до тога стало, али бих уједно волио и то, да је бар један од матадора нагаих, бар г. Сандић уза ме а против Панте, хоћу да кажем против Икса. И г. Сандића спомињем нарочито зато, гато је он нозван, с вигае позван, да. напише Историју и Срема и Бачке, а управо Историју Срба у Срему и Бачкој од најстаријих времена до данас; и због тога бих желио, да је г. Сандић са мном а не због његових елегија у прози, јер и ја држим, да нам из јада неће продвасти нада. И сам сам јадан, па нећу да јога са г. Сандићем јадикујем и наричем за оним, гато је прогало, гато је минуло и за чим може бити да и није вреднојадати и нарицати. Нама треба леба; — треба да живимо! „Аз јесам хлеб, аз јесам пут и истина и живот!" Пођимо тим путем, тражимо и истражујмо, гато је истинито, гасимо у неутолиму ту жеђ за истином на извору и дајимо деци нагаој леба, да порасту, да објачају, да поживе животом правијим, животом бољим! То и тако радити дужни су сви, којима је бог дао снаге за тај подвиг, и од те дужности нема диспенза ни разрегаења. Но радећи тако иутомправцу имајмо увек на уму оно: Ниједан пророк не прима се у отачаству свом, и будимо спремни за част пророчку. „Отче, иноче, схимниче преподобниче!" Што ти ту нама толико предикујеш и попујеш и све застајеш и као да се нечега бојиш и прибојаваш, те не смеш на пучину, на одсек (од 1362.—1372.), кад тој предици твојој у овом слову или повести или по-

весном слову о кнезу Лазару није никако место? И гато ти све једнако и скаком приликом и неприликом помињега и потежеш тога Икса, тога г. Панту Срећковића? Та зар ниси неки дан чуо, шта апостол каже: „Тм кто есн, судм ууждсму рнп\ скоему ГОСПОДЕН11 сгоит илн иддлет" н т. д., па што Гс1 се већ једанпут не оканеш? Дошао си, велиш, у излагању и расправљању до г. 1362. Добро. Па ако даље и преко оне пучине не смеш а ти стани и стој ту на обали и одсеку па заврши, и немој се ни најмање бринути и мислити, да и други неће с.мети. Не брини се, наћиће се други, који ће и хтети и смети па ће и пребродити — и нас превести преко те пучине и довести до год. 1372., које је године кнез Лазар примио начелство српско. Дакле „или куј или не мрчи!" Лако је рећи, брате ми си мој: куј и кујоле кујо! Али гата да кујем и од каквог гвожђа? Од каквог материјала да сакујем мач и да мачем тим сакрушим главе невидимих змијев или невидовних змајева и змајића; за такав зелени мач треба челик-гвожђе, које је у калу ковано а не онакав материјал, који си мало прије ове моје неумесне експекторације поменуо; и да се сакује такав зелени мач за онај гад, треба ту и помагача и не један већ четир помагача; треба помагала, као што браћа нагаа испод Мбдведграда кажу. Да, морао бих имати других и друкчијих и разрађенијих повесних извора, него што је Мавро Орбини и Лукарић из почетка XVII. века, јер треба да знаш, да су историјска дела та оба Дубровчанина а нарочито првога од њих, у којима бар нешто има о радњи кнеза Лазара од год. 1362—1372. и да је све оно, гато се о том у кроници Бранковићевој налази, и што је из те кронике прешло у Рајићеву историју, да је то све узето из Орбинове историје. Па кад је Рајићу Бранковићева кроника а кроници тој Орбинова историја извор , гата се унрав каже у том првом извору о кнезу Лазару? (Наставиће се).

УШОМЕНА НА Н0К0ЈН0Г НРИЈАТЕЈБА.

' V. ЈВ® огато је осам дана у Цариграду пробавио, Дојурио је Коста преко Галаца и Београда у Нови Сад. Са морнарским животом и са некадањим илузијама ирекинуо је једном за свагда, и сада је требало опет ирекинуту гимназијску науку наставити. Али су биле изгубљене две године: једна у наутици, а друга на броду. Ово је требало накнадити. Но куда да се иде ради продужења наука? Није сад нигде згодније било, него да оде на Реку,

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА. знат био. Овде је Коста за једну годину дана свргаио два разреда: седми и осми, и положио је испит зрелости крајем гаколске године 1863—4. Пре него гато пођемо даље, вредно је, да се обазремо на његов досадањи живот, колико се тиче нас, који овде поглавито пред очима имамо Костину књижевну и позоригану радњу. У Кости се већ у гимназији појавила клица књижевника, нарочито драматика. Највећма се пак на Реци покушавао у књижевиим радњама. Кућа, у ко-

где је носледње време пробавио и гдеје најбоље по- јој је Коста, учећи наутику и гимназију, живио, била