Стражилово

Бг. 13.

СТРАЖИЛОВО

201

То је оно, што у муци твојој Душа твоја кушат могла није; Круна јада њој се справи — то јој У тој круни никад се не свије. А и тада ти си се болио, Да с' остављен сам од оца мила. Ах, пропети! И сам нијеси био! Еод тебе је твоја мајка била! Ја сам сама — ја немоћна жена Ја сам сама, слаба, срамна, пуста! Памет ми је скором ослабјена Трепти срце — мичу ми се уста. Ја сам сама, како ти ј' остала Под твПм крижом твоја мајка, када Пуност муке теби ј' покој дала, А њу схрани за већега јада. То би болест, то би болест само Мајке болест недоспјетна, коју Ми умрли изрећи не знамо Нитко не зна — питај мајку твоју, Ах, би ли ме у таквој болести, Бил' ме вазда јадач оставио, Ти, кој познаш, кб срдито бјести, Ти, кој вавјек милостив си био? Буд милостив! За ме буди По твбј правди Бог! Моју сладост грђе суди Нег суђених стог! За ме жежи пакла пламе Тисућ крати већ; Све валове срџбе на ме Жешће чини тећ! Све, што трпу сви проклети, Што ће трпјет сви,

Док усвјетлу твбј освети Неконечни дни ... Сад све на ме — све напрти, Нек све кушам ја. Прије смрти, иза смрти У проклетству сва!. . Само врат' ми мога сина .. . У тузи својој бесконачној молитва јој се претвара у псовк) : насити освету твоју нада мном, ал ми само дијете врати, и за ме ћеш бит милостив! Али кад бих још даље шћио наводити, како Златка нариче за сином и за Вацлавом, морао бих све редом иреписати. Ту оптјећања бурна и разноврсна теку са извора неисцрпне туге једно за другијем, али без икаквог претеривања — све огајећања природна тужној мајци и тужној љуби, коју превелика несрећа у посгељу обара. При концу лшвота дозивље духовника, да се среди. Ту у дугој исповиједи пјесник ставља грешници на уста обрану најубједљивију. Никад! — Никад ја његова жена Он ми мужем не би у ничему! Међу нама би вјенчања сјена, Што он мени, и ја бијах њему, Док он срће по срамотах грубих, Ја љубљена анђела заљубих! Тако пјесник врши племенити позив браниоца невољнијех, које осуђује неправедна свјетина баш с тога, што су невољни! Као што се види из овијех навода, не знам, што је љепше: ил језгра ил облик. Језик би само требало ђе-ђе поправити према постигнутијем успјесима < на том пољу. И онда би Златка била не само урес српске књижевности. него и мила гошћа сваке књижевне српске куће. (Наставиће се.) ^т/глд/М2Г>чЈМ\т^^

ПЕЋИНА НА РУДНИКУ.

1.

Трипут црни гавран загракта и прну Над мрачним кулама Островице града... А Бранковић Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну. Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине; Нити поток шуми, нит листак шумори, Ноћ дубока крије рудничке планине. А његово срце црНа слутња пара, И Бранковић дозва свештеника стара.

Кад свештеник смерно у одај А деспот огрнут црним огртач' Па нити се диже, нит му руш! ;}(< Но замишљен звецка мамузом Воштаница тихо на столу му п Оборен му пехар и вино просуто' Налакћен на столу он је мрачно Као тешка туга да му душу мори. Но безумно рука полетила мачу, Кад се крик ужасни још једанпут зачу