Стражилово

В р . 15.

СТРАЖИЛОВО

227

Ећи је мртва, свео цветак рани, С н>ом и задњи узи покидани. Краљ се склања, ал узалуд труди, Старац-сусед сурових је ћуди, Куд потегне 'нако жесток, смео, На по пута није стати хтео. Краљ је јунак, све пред собом слама, Врела крв му би.је по жилама, Ко његовој да с' одупре снази ? Таста-краља до ноге порази. 870 С те недаће таст се махну свега, Наже кући, па бега ли — бега! За њим стреле као тучу баца Вешта рука хитрих гонилаца. А кад није одолет' им мог'о, Кад се старац намучио много, Затвори се у најтврђем граду, Па од гњева чупа себи браду. А зет-краљу под зидине пао, Силном војском града опасао, 880 Шуме крчи, а ритове суши, Диже шанце, а лагуме буши. 0 мој старче, тешко ли си теби! Да си птица, излетео не би! Ал је старац јогуница стара, Недаћа га лако не обара, С дана на дан нове жртве гледа, И опет се саломити не да. Шта иут ноћу, кад тишина влада, Са свом силом излета из града, 890

Гневан лети низ бедеме стрме, Пуца пушка а топови грме! Сад тек сене, сад је опет тама, Тутањ, пуцањ — небо се пролама! Боже мили да вељега јада! Куле с' роне, зид за зидом пада, За зидовма глад и помор влада Скрушен старац предао је града, Нема праха, нема силе више Капије се широм отворише. 900 Бог победе под ноге их баца. Кључе носе два реда стараца: „Бој не смета нашој седој бради, „Ал нам деца помреше од глади. „Да би хлеба, тешко, краљу, теби! „Никада нас освојио не би!" „„Рат је само за нас људе, старци, „„0 груд мушку ломе се ударци. „„Кључе нећу. Ови хлеби меци „„Поклон вам је. Носите их деци!"" 910 Добри старци, шта су друго знали, Од чуда су на колена пали. „„Устаните! Сви сте драги мени. „„Јунаци сте — нисте покорени."" Кликну народ са обадве стране: Добром краљу жели сретне дане. Бог ратова срећу му је дон'о 11а што данас не зазвони звоно? (Наставиће се.)

ПЕСМА.

ЦРТА И 3 СЕОСКОГА Ж И В 0 Т А. НАПИСАО II. АДАМОВ (Свршетак.) : онда као дошао Сава Ралин, на натакао Груји неку врећу иа главу, на се Груја иретвори у корњачу . . . * Устумарао се Груја то вече по селу. Иде као пуст, а не зна ни сам. куда ће ии шта ће. Не зна, а овамо га нешго гони, напреже, распиње. Хоће да му пукну груди, како му набрекле. Мисли, »све« је казао Бојани А док јој није* »све« казао, мислио је да ће му бити лакше. Па гле! Још мора нешто рећи, још нешто. Али. . . другом неком. Сада тражи канда тога другог неког. И све му се мете по памети Сава Ралин. Па кад му

то дође у памет, онда опет мисли, шта има да

му каже. Мисли, па не може ништа да измисли. Стисне песницу, па — ух! Тукао би се зар! А баш као уз пркос ни бар пуста пса гдегод каква, да залаје за њим, да се тек има на кога бацити. Само у бари иза села крекећу жабе; па и оие на пакост, јер им не може ништа . . . У том иза рогља искрсе поворка девојака девојкама, а

и момака. Девојке се загрлиле с момци око њих. Г1а певају. Груја се сакри за дуд. Певају. И он све јасније разабира, шта певају Чује баш име Бојанино, па и име . . . Саве Ралина. И проћи ће тако и поред Бојанине куће! Е ! Сад ће бити боја !